Pravila finansiranja

Pravila finansiranja predstavljaju neka načela koja su prihvaćena u poslovanju iz bankarskih pravila, a našla su primenu u finansiranju preduzeća. U odnosu na njihovo tretiranje imovine i izvora njenog finansiranja, mogu se podeliti na:

  • Horizontalna pravila finansiranja
  • Vertikalna pravila finansiranja


Horizontalna pravila finansiranja

Horizontalna pravila finansiranja ukazuju na to kakav treba da bude odnos između pojedinih delova aktive (imovine) i pojedinih delova pasive (izvora) da bi se postigla i održavala solventost i rentabilnost preduzeća. Najvažnija horizontalna pravila finansiranja su:

  • Zlatno bankarsko pravilo 
  • Zlatno bilansno pravilo
  • Finansiranje najdugoročnijih ulaganja
  • Finansiranje kratkoročnih ulaganja

Zlatno bankarsko pravilo

Zlatno bankarsko pravilo nastalo je u bankarstvu ali kasnije je počelo da se primenjuje u preduzećima. Prema njemu banke treba da svoje kratkoročne depozite (po viđenju) koriste za kratkoročne plasmane (kredite), a da dugoročne depozite (oročene) koriste za dugoročne plasmane. Kada banka odstupa od ovog pravila i deo kratkoročnih depozita plasira na dugi rok, a da tada ne naruši svoju solventnost i rentabilnost, to joj omogućava:

  • Obnavljanje kratkoročnih depozita - dakle depoziti po viđenju (štedni ulozi i sredstva na žiro računima preduzeća) se svakodnevno obnavljaju jer jedni ulažu novac a drugi polažu.
  • Taloženje novca - po zakonu verovatnoće neće svi u isto vreme povući svoje depozite, pa je taj deo koji je stalno prisutan (do 15%) dugoročno raspoloživ i može se upotrebiti za dugoročne plasmane.
  • Povezanost komintenata banke - je u interesu banke. Kada dva preduzeća koja su kominteti iste banke vrše plaćanja, novac prelazi sa jednog računa na drugi ali sve u okviru iste banke.
  • Međubankarsko kreditiranje -  ako banka zbog preterane ročne transformacije postane insolventna, onda koristi kredite drugih banaka. Preduzeća nemaju depozite već izvore finansiranja pa kratkoročne izvore koriste za ulaganja u kratkoročnu imovinu (obrtna sredstva) a dugoročne u dugoročnu imovinu (osnovna sredstva ). 

 

Zlatno bilansno pravilo

Zlatno bilansno pravilo se se može posmatrati dvojako, u užem i u širem smislu.

  • U užem smislu dugoročna ulaganja u aktivu (ulaganja u materijalnu i nematerijalnu imovinu i finansijsku imovinu u druga preduzeća), osim ulaganja u stalno kratkoročnu imovinu (obrtna imovina) treba finansirati iz dugoročnih izvora finansiranja (osnovnog kapitala, zadržanog dobitka i dugoročnih obaveza).
  • U širem smislu dugoročna ulaganja, uključujući i ulaganja u stalnu obrtnu imovinu treba finansirati iz dugoročnih izvora (sopstvenih i tuđih).

Finansiranje najdugoročnijih ulaganja

Pod najdugoročnijim ulaganjima podrazumeva se ulaganje u:
 

  • Zemljište jer se ne amortizuje i za njega se ne obračunava i ne plaća amortizacija tako da se ova ulaganja ne vraćaju i ne pretvaraju u novčani oblik preko amortizacije.
  • Akcije i trajni ulozi u druga preduzeća - kupljene akcije se ne pretvaraju u novac osim u slučaju prodaje na sekundarnom tržištu kapitala, kada njihov prodavac gubi suvlasništvo nad preduzećem.
  • Stalna obrtna imovina je deo kratkoročnog ulaganja (obrtna sredstva). To su minimalne zalihe sirovina i materijala, minimalne zalihe nedovršenih proizvoda kao i zalihe gotovih proizvoda. Zalihe se vremenom mogu povećavati ili smanjivati u zavisnosti od obima poslovanja i u slučaju promena cena sirovina, materijala i gotovih proizvoda, ali se konačan povraćaj novca vrši tek nakon prestanka rada preduzeća.
  • Ulaganja u građevinske objekte se sporo vraćaju i pretvaraju u novčani oblik preko amortizacije u zavisnosti od stope amortizacije.
  • Osnovno stado je deo ukupnog stada poljoprivrednog gazdinstva, a koje je namenjeno za rasplod i uvećanje stada, za razliku od obrtnog koje je namenjeno tovljenju, prodaji i klanju. Ovde se sporo vrši vraćanje uloženog novca zato što ono ima osnovicu za obračun amortizacije koju čini razlika između nabavne i klanične vrednosti stoke na kraju veka korišćenja.
  • Pokriće gubitaka - izvori finansiranja za pokriće gubitaka moraju biti dugoročni, jer se on po pravilu pokriva tek u narednim godinama iz pozitivnog finansijskog rezultata i rezervi i iz zadržanog dobitka. Poželjno je da se navedena ulaganja finansiraju iz sopstvenih izvora, jer su to trajni izvori koji se ne vraćaju. Nedostatak finansiranja iz tuđih izvora je da se svakom otplatom anuiteta smanjuje, što može narušiti finansijsku ravnotežu i dovesti do insolventnosti, pa se mora supstituisati prirastom sopstvenog kapitala. 

 

Finansiranje ulaganja u kratkoročnu imovinu

Ulaganje u kratkoročnu imovinu (obrtna sredstva) treba finansirati iz kratkoročnih izvora, pošto se ta ulaganja vraćaju i pretvaraju u novac najkasnije u roku od jedne godine koliko i traju kratkoročni izvori finansiranja.

Kratkoročna potraživanja od kupaca treba finansirati iz kratkoročnih obaveza prema dobavljačima, a ako su veća onda iz kratkoročnih dugova (kredita), kratkoročnih hartija od vrednosti (HOV) i kreditnih plasmana pri čemu treba nastojati da ostvareni kamatni prinos iz tih ulaganja bude veći od kamatnog troška za finansiranje tih ulaganja ili barem njemu jednaka. 

Vertikalna pravila finansiranja 

Određuju kakav treba da bude odnos pojedinih delova pasive, izvora finansiranja po poreklu (sopstveni i tuđi) i po raspoloživosti izvora (kratkoročni i dugoročni). Teži se da se kroz strukturu kapitala obezbedi rentabilnost, sigurnost, nezavisnost i elastičnost finansiranja. 

Odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja (pravilo 1:1)

U tržišnoj privredi teško je obezbediti da se preduzeća u potpunosti finansiraju iz sopstvenih izvora, samofinansiranje bi usporilo njegov razvoj. U teoriji i praksi smatra se da ovaj odnos treba da bude 1:1 tj. da tuđi izvori ne treba da budu veći, čime se obezbeđuje:

  • Sigurnost povratka kapitala poveriocima jer kada se imovina u aktivi finansira sa 50% iz sopstvenih i 50% iz tuđih izvora, tada na 1 din uloženog tuđeg kapitala dolaze 2 din imovine. Ako preduzeće ostvari gubitak koji je veći od sopstvenog kapitala, neće moći da ostvari svoje obaveze i pored primene ovog pravila.
  • Prihvatljivost troškova finansiranja. Troškovi plaćanja kamata su niži nego kada bi se tuđi izvori povećali preko 50% čime se povećava rentabilnost.
  • Nezavisnost preduzeća u vođenju poslovne politike jer je ravnopravno sa poveriocima pošto ulaže onoliko kapitala koliko i poverilac.
  • Finansijska prilagodljivost pomeranja strukture finansiranja ka većoj zaduženosti od 59% smanjuje kreditnu sposobnost preduzeća pa je tada primorano da prihvati i nepovoljne uslove kreditiranja što mu otežava pribavljanjne finansijskih sredstava. 

Odnos osnovnog i rezervnog kapitala

Po većini autora taj odnos treba da bude 1:1 (50%:50%) što znači da ovo pravilo zahteva 25% rezervnog kapitala u odnosu na ukupan kapital preduzeća (sopstvene i tuđe). Rezervni kapital u preduzeću nastaje raspoređivanjem dela ostvarenog neto dobitka što predstavlja zakonsku i statutarnu obavezu. Ovo pravilo nije naišlo na širu primenu. 


Ostala pravila finansiranja

Pravilo finansiranja 2:1- (current-ratio, bankers-ratio)
- insistira se da odnos (koeficijent) opšte likvidnosti preduzeća bude 2:1.

                                                     Kratkoročna imovina

Odnos opšte likvidnosti =         --------------------------------    je 2

                                                       Kratkoročni izvori
 
Znači da na svaka 2 din kratkoročnih ulaganja dolazi 1 din. kratkoročnih izvora finansiranja. Ovo pravilo znači da preduzeće polovinom kratkoročne imovine treba da se finansira iz kratkoročnih izvora a drugu polovinu iz dugoročnih i može se primeniti kada preduzeće u strukturi kratkoročne imovine ima 50% stalne obrtne imovine. Ovo pravilo takođe nije naišlo na širu primenu. 

Pravilo finansiranja 1:1 (acid-test)


 Novac + kratkoročne HOV + kratkoročna potraživanja =kratkoročni izvori (obaveze). Dakle na svaki uloženi dinar predhodno napisanog dolazi 1 dinar duga. Ovo pravilo je komplementarno sa zlatnim bilansnim pravilom u širem smislu.


Pravilo o odnosu novca i kratkoročnih izvora

Prema njemu preduzeće bi trebalo da drži 12-20% gotovine od vrednosti kratkoročnih obaveza.


            Novac
-----------------------------    X 100 = 12-20%
Kratkoročni izvori (dugovi)                


Nije naišlo na širu primenu jer ako preduzeće svakodnevno drzi 15% gotovine u odnosu na kratkoročne dugove tada će moći te dugove da isplaćuje prosečno za 6,66 dana (100% :15%). A pošto dugovi ne dospevaju tako brzo preduzeće bi bilo prekomerno solventno što bi negativno uticalo na rentabilnost.   

Dodaj komentar Sviđa mi se - (2) Ne sviđa mi se - (1)    

  • Pravila finansiranja 1
  • Pravila finansiranja 2
  • Pravila finansiranja 3