Pravila finansiranja predstavljaju neka načela koja su prihvaćena u poslovanju iz bankarskih pravila, a našla su primenu u finansiranju preduzeća. U odnosu na njihovo tretiranje imovine i izvora njenog finansiranja, mogu se podeliti na:
Horizontalna pravila finansiranja ukazuju na to kakav treba da bude odnos između pojedinih delova aktive (imovine) i pojedinih delova pasive (izvora) da bi se postigla i održavala solventost i rentabilnost preduzeća. Najvažnija horizontalna pravila finansiranja su:
Zlatno bankarsko pravilo nastalo je u bankarstvu ali kasnije je počelo da se primenjuje u preduzećima. Prema njemu banke treba da svoje kratkoročne depozite (po viđenju) koriste za kratkoročne plasmane (kredite), a da dugoročne depozite (oročene) koriste za dugoročne plasmane. Kada banka odstupa od ovog pravila i deo kratkoročnih depozita plasira na dugi rok, a da tada ne naruši svoju solventnost i rentabilnost, to joj omogućava:
Zlatno bilansno pravilo se se može posmatrati dvojako, u užem i u širem smislu.
Pod najdugoročnijim ulaganjima podrazumeva se ulaganje u:
Ulaganje u kratkoročnu imovinu (obrtna sredstva) treba finansirati iz kratkoročnih izvora, pošto se ta ulaganja vraćaju i pretvaraju u novac najkasnije u roku od jedne godine koliko i traju kratkoročni izvori finansiranja.
Kratkoročna potraživanja od kupaca treba finansirati iz kratkoročnih obaveza prema dobavljačima, a ako su veća onda iz kratkoročnih dugova (kredita), kratkoročnih hartija od vrednosti (HOV) i kreditnih plasmana pri čemu treba nastojati da ostvareni kamatni prinos iz tih ulaganja bude veći od kamatnog troška za finansiranje tih ulaganja ili barem njemu jednaka.
Određuju kakav treba da bude odnos pojedinih delova pasive, izvora finansiranja po poreklu (sopstveni i tuđi) i po raspoloživosti izvora (kratkoročni i dugoročni). Teži se da se kroz strukturu kapitala obezbedi rentabilnost, sigurnost, nezavisnost i elastičnost finansiranja.
Odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja (pravilo 1:1)
U tržišnoj privredi teško je obezbediti da se preduzeća u potpunosti finansiraju iz sopstvenih izvora, samofinansiranje bi usporilo njegov razvoj. U teoriji i praksi smatra se da ovaj odnos treba da bude 1:1 tj. da tuđi izvori ne treba da budu veći, čime se obezbeđuje:
Odnos osnovnog i rezervnog kapitala
Po većini autora taj odnos treba da bude 1:1 (50%:50%) što znači da ovo pravilo zahteva 25% rezervnog kapitala u odnosu na ukupan kapital preduzeća (sopstvene i tuđe). Rezervni kapital u preduzeću nastaje raspoređivanjem dela ostvarenog neto dobitka što predstavlja zakonsku i statutarnu obavezu. Ovo pravilo nije naišlo na širu primenu.
Pravilo finansiranja 2:1- (current-ratio, bankers-ratio)
- insistira se da odnos (koeficijent) opšte likvidnosti preduzeća bude 2:1.
Kratkoročna imovina
Odnos opšte likvidnosti = -------------------------------- je 2
Kratkoročni izvori
Znači da na svaka 2 din kratkoročnih ulaganja dolazi 1 din. kratkoročnih izvora finansiranja. Ovo pravilo znači da preduzeće polovinom kratkoročne imovine treba da se finansira iz kratkoročnih izvora a drugu polovinu iz dugoročnih i može se primeniti kada preduzeće u strukturi kratkoročne imovine ima 50% stalne obrtne imovine. Ovo pravilo takođe nije naišlo na širu primenu.
Pravilo finansiranja 1:1 (acid-test)
Novac + kratkoročne HOV + kratkoročna potraživanja =kratkoročni izvori (obaveze). Dakle na svaki uloženi dinar predhodno napisanog dolazi 1 dinar duga. Ovo pravilo je komplementarno sa zlatnim bilansnim pravilom u širem smislu.
Pravilo o odnosu novca i kratkoročnih izvora
Prema njemu preduzeće bi trebalo da drži 12-20% gotovine od vrednosti kratkoročnih obaveza.
Novac
----------------------------- X 100 = 12-20%
Kratkoročni izvori (dugovi)
Nije naišlo na širu primenu jer ako preduzeće svakodnevno drzi 15% gotovine u odnosu na kratkoročne dugove tada će moći te dugove da isplaćuje prosečno za 6,66 dana (100% :15%). A pošto dugovi ne dospevaju tako brzo preduzeće bi bilo prekomerno solventno što bi negativno uticalo na rentabilnost.