Jedna od osnovnih oblasti sa kojima se bavi savremena postkejnsijanska makroekonomska analiza jesu faktori koji određuju nivo nacionalnog dohotka. Polazi se od stanovišta da nivo nacionalnog dohotka određuju sledeći faktori:
Kejns i čitava savremena postkejnsijanska ekonomija pridaju veliki značaj koncepciji sklonosti potrošnji i štednji i posebno koncepciji marginalne sklonosti potrošnji i štednji, jer su te koncepcije povezane sa praktičnim merama na polju ekonomske, posebno fiskalne politike kada privreda uđe u stanje nestabilnosti i nezaposlenosti.
Svaki dohodak se deli na dva dela: na deo namenjen potrošnji i na deo namenjen štednji. Ako se dohodak označi sa D, potrošnja sa P, a štednja sa Š, dobija se nekoliko sledećih osnovnih odnosa:
D = P + Š
P = D - Š
Š = D - P
Samo po sebi se razume da, ukoliko vlasnik određenog dohotka daje više na potrošnju, utoliko mu ostaje manje za štednju. I obrnuto, povećanje štednje znači smanjivanje potrošnje.
Potrošnja i štednja su dva namenska dela dohotka i predstavljaju dve komplementarne veličine. Povećanje jedne dovodi do smanjivanja druge i obrnuto. Povećanje (odnosno smanjenje) potrošnje dovodi do smanjenja (odnosno povećanja) štednje, a povećanje (odnosno smanjenje) štednje do smanjenja (odnosno povećanja) potrošnje.
Sklonost potrošnji i sklonost štednji pokazuju relativni odnos potrošnje, odnosno štednje prema dohotku, odnosno pokazuju koliki deo dohotka ide na potrošnju, odnosno na štednju. Ako sklonost potrošnji označimo inicijalima SP, onda imamo da je:
SP = P : D
Najveća sklonost za potrošnju postoji u slučaju kada se čitav dohodak namenjuje potrošnji.
Ako, na primer, jedno lice prima dohodak od 1000 dinara i troši 900 dinara (štedi dakle samo 100 din), njegova sklonost potrošnji je veća nego lica koje prima dohodak od 2000 din, a troši 1600 din. (štedi preostalih 400 din). Mada je apsolutni iznos potrošnje drugog lica (1600) veći od apsolutnog iznosa potrošnje prvog lica (900), relativni (procentualni) deo potrošnje u odnosu na dohodak kod prvog lica je veći (900 : 1000 = 9 : 10; odnosno 90%) nego kod drugog (1600 : 200 = 8 : 10; odnosno 80%).
Sklonost štednji pokazuje koji se deo (procentualni i izražen u vidu razlomka) dohotka namenjuje štednji. Ako sklonost štednji označimo inicijalima SŠ, onda imamo da je SŠ = Š : D. U gornjem primeru sklonost štednji drugog lica (4.000 : 20.000 = 4 : 2 : 10, odnosno 20%) je veća od sklonosti štednji prvog lica ( 1.000 : 10.000 = 1 : 10, odnosno 10%).
Kada je u pitanju odnos štednje i potrošnje, za ekonomsku teoriju, a i praksu, veoma je značajno uvideti razlike pojedinih grupa stanovništva u pogledu sklonosti potrošnji.
Veličina dela dohotka koji će stanovništvo nameniti potrošnji, odnosno štednji, zavisi prvenstveno od nivoa ostvarenog dohotka. Stanovništvo sa manjim dohotkom tj. siromašniji slojevi stanovništva, nisu u mogućnosti mnogo da štede. Oni najveći deo svog dohotka troše za životne namirnice, hranu, stan, ogrev, odevanje itd. Njima ne ostaje mnogo za štednju. Neki ne mogu ništa da uštede. S druge strane, oni sa većim dohotkom u mogućnosti su da i u apsolutnom i u relativnom pogledu više štede.
Dakle, stanovništvo sa nižim dohotkom ima veću sklonost ka potrošnji, a manju sklonost ka štednji, dok stanovništvo sa višim dohotkom ima veću sklonost ka štednji, dok im je sklonost ka potrošnji manja. Sa sve većim porastom dohotka procentualno opada udeo potrošnje, a raste udeo štednje, drugim rečima, opada sklonost potrošnji, a raste sklonost štednji.
Novozarađena (dodajna) jedinica dohotka predstavlja jednu celinu, jedno celo (100%) i može da se podeli na dodajnu potrošnju i dodajnu štednju. Marginalna sklonost potrošnji je pokazatelj koji ukazuje na veličinu dela svake novozarađene (dodajne) novčane jedinice dohotka koji ide na potrošnju umesto na štednju. Marginalna sklonost štednji je pokazatelj koji ukazuje na veličinu dela svake novozarađene (dodajne) novčane jedinice dohotka koji ide na štednju umesto na potrošnju. Dakle, marginalna sklonost potrošnji (MSP) i marginalna sklonost štednji (MSŠ) su dve dopunske veličine, jer je MSP + MSŠ = 100%.
Marginalna sklonost potrošnji opada, a marginalna sklonost štednji raste ukoliko idemo od siromašnijih ka bogatijim grupama stanovništva. MSP počinje da pada sa porastom dohotka iznad egzistencijalnog minimuma.
Važnost koncepcije marginalne sklonosti potrošnji i štednji sastoji se u tome što nam ona pomaže da vidimo šta će pojedini slojevi stanovništva, u zavisnosti od obima dohotka koji primaju, učiniti sa svakim novozarađenom (dodajnom) jedinicom dohotka.
To drugim rečima znači da, ako postoji potreba da se radi smanjenja nezaposlenosti u privredi jedne zemlje povećaju ukupna potrošnja, a samim tim i ukupna tražnja, onda rezultati analize učinjene na osnovu koncepcije marginalne sklonosti potrošnji i štednji, mogu da ukažu na potrebne mere ekonomske politike u pogledu preraspodele nacionalnog dohotka u korist siromašnih, a na račun bogatih slojeva stanovništva. Budući da siromašni slojevi stanovništva imaju veću sklonost potrošnji, oni će transferisani dohodak od bogatih odmah potrošiti i na taj način će se povećati ukupna potrošnja i ukupna tražnja.
Međutim, prilikom transfera dohotka od bogatih ka siromašnim treba biti obazriv jer isuviše visoka progresija oporezivanja deluje destimulativno na investicionu delatnost bogatih. Privatne firme se ustežu da investiraju ako će im veliki deo dohotka država zahvatiti putem strme skale progresivnih poreza.
Nacionalna sklonost potrošnji predstavlja odnos ukupne potrošnje prema nacionalnom dohotku, odnosno promene ukupne potrošnje koje nastaju kao posledica porasta nacionalnog dohotka.
Nivo nacionalnog dohotka je najvažniji faktor od koga zavisi ukupna potrošnja. Kretanje (porast ili smanjenje) ukupne potrošnje prati kretanje (porast ili smanjenje) nacionalnog dohotka. Kriva ukupne potrošnje treba da pokaže koliko će stanovništvo jedne države da troši pri različitim nivoima raspoloživog nacionalnog dohotka. Svakom nivou nacionalnog dohotka odgovara određeni nivo ukupne potrošnje.
Nezaposlenost faktora proizvodnje bio je i ostao jedan od osnovnih problema savremenih tržišnih privreda. Masovna nezaposlenost za vreme velike ekonomske krize tridesetih godina dvadesetog veka, dovela je do ogromnog smanjenja obima proizvodnje. Drugi osnovni problem savremenih privreda je problem inflacije.
Nezaposlenost faktora proizvodnje, s jedne, i inflacija (posebno inflacija tražnje) s druge strane, predstavljaju dve krajnosti cikličnih kretanja tržišnih privreda. Kejns smatra da i inflacija i nezaposlenost zavise od obima investicija. Promenljivost u obimu investicija je najvažniji element kejnsijanske analize problema zaposlenosti i stabilnosti cena. Od obima investicija zavisi da li će vladati stanje (1) masovne nezaposlenosti i umanjenog nacionalnog dohotka ili stanje (2) inflacije, tj. opšteg rasta cena. Kraće rečeno, investicije utiču na kolebanje nacionalnog dohotka i zaposlenosti.
Inflacija tražnje predstavlja inflaciju koja nastaje nakon postizanja pune zaposlenosti i to zbog preterane ukupne efektivne tražnje.
Do pojave Kejnsa, ekonomisti su hvalili automatizam tržišnog mehanizma, preko koga se sami po sebi mobilišu i kombinuju pojedini faktori proizvodnje što dovodi do odgovarajuće strukture i odgovarajućeg obima investicija. Nasuprot njima, Kejns i kejnsijanci ističu nesposobnost tog sistema da automatski, bez mešanja države, obezbedi baš onaj obim investicija koji bi doveo do pune zaposlenosti bez inflacije. Oni smatraju da automatizam tržišnog mehanizma ne deluje na odgovarajući način i da se zbog toga dešava da u jednom periodu bude suviše mali obim investicija koji dovodi do nezaposlenosti, a u drugom periodu da bude suviše veliki obim investicija koji dovodi do inflacije. Takav sistem, prepušten sam sebi, tvrde kejnsijanci, ne poseduje nikakav unutrašnji automatski regulator.
Tokom istorijskog iskustva pokazalo se da tržišni sistem, prepušten sam sebi, može decenijama da ostane na niskom nivou investicija što prouzrokuje nezaposlenost i neiskorišćenost kapaciteta, odnosno faktora prozvodnje. Kejns je ispitivao prvenstveno problem zaposlenosti i faktore koji određuju nivo zaposlenosti, drugim rečima, determinante zaposlenosti.
Takođe se tokom istorijskog iskustva pokazalo da tržišni sistem, opet u slučaju kada je prepušten sam sebi, tokom dužeg vremenskog razdoblja može da teži ka previsokim investicijama koje vode ka hroničnoj inflaciji.
Dakle, kako je već rečeno, radi se o dva problema, o dve strane privrednih ciklusa: nezaposlenost, s jedne, i inflacija tražnje, s druge strane. Opadanje privredne aktivnosti, tj. silazna faza privrednog ciklusa označava nezaposlenost. Najviši deo uzlazne faze privrednog ciklusa, odnosno stanje privredne konjunkture (uspona) - naravno pod uslovom pune iskorišćenosti proizvodnih kapaciteta i uopšte pune zaposlenosti - nosi sa sobom inflaciju.
Kejns smatra da tržišni sistem prepušten sam sebi dovodi do cikličnih kretanja, do privredne nestabilnosti, nezaposlenosti i inflacije. Zato on predlaže mere makroekonomske politike koje imaju za cilj da uklone odnosno ublaže te poremećaje, ta ekstremna kretanja koja idu iz jedne krajnosti (nezaposlenost) u drugu krajnost (inflaciju).
Pojmovno određenje štednje i investicija
Jedan od najvažnijih elemenata savremene kejnsijanske ekonomske analize predstavlja odnos između štednje i investicija.
Štednja je novčana akumulacija, a investicije predstavljaju novčanu akumulaciju koja je uložena u elemente procesa proizvodnje (u sredstva za rad, predmete rada i rad) radi organizovanja proizvodnog procesa.
Novčana akumulacija je štednja sve dok nije uložena u proces proizvodnje, a kada se uloži u proces proizvodnje postaje investicija.
Štednja je odvojena od investiranja. Štednju i investicije ne vrše ista fizička ili pravna lica i iz istih razloga. Drugim rečima, štednju i investicije obavljaju različiti subjekti i to iz različitih razloga.
Štednju ne vrše samo preduzeća, već i sasvim drugi subjekti i iz sasvim različitih razloga, i ne uvek radi investiranja. Ne mora svaka štednja da postane investicija, odnosno da bude uložena u proces proizvodnje. Neko štedi novac, na primer, za godišnji odmor, neko da bi kupio deo nameštaja, neko zato što mu to pričinjava posebno zadovoljstvo ili pruža sigurnost, a neko za stare dane itd. Štednja tih osoba uglavnom nije namenjena investicijama.
Štednja i investicije kao determinante obima nacionalnog dohotka i zaposlenosti
Jedan od osnovnih principa savremene makroekonomske analize koji proizlazi iz Kejnsove Opšte teorije zaposlenosti, kamate i novca sastoji se u tome da međusobno delovanje štednje i investicije determiniše (određuje) obim nacionalnog dohotka, a time i zaposlenosti. Taj princip može najreljefnije da se prikaže grafički kao presek krive štednje i linije investicija. Pri tome treba imati u vidu da štednja zavisi od dohotka, a investicije zavise od štednje, ali i od raznih drugih momenata.
Na grafikonu krive ukupne štednje (slika br. 1) ucrtana je linija investicija, koja je horizontalna odnosno paralelna sa linijom neto društvenog proizvoda, odnosno nacionalnog dohotka. Vertikalna osa označava visinu ukupne štednje i investicija. Ako su stvarne ukupne investicije privrednih preduzeća na primer 5 miliona dinara, onda će linija investicije biti u visini tačke koja na vertikalnoj osi označava cifru od 5 miliona dinara.
Tačka preseka krive štednje (šš) sa krivom (linijom) investicija (ii) jeste ravnotežna tačka (R). Njoj na horizontalnoj osi odgovara tačka M. Odstojanje OM pokazuje koliki će biti obim realnog nacionalnog dohotka. Treba imati u vidu da nivo nacionalnog dohotka koji je u ovom primeru predstavljen odstojanjem OM, jeste manji od nivoa nacionalnog dohotka koji bi odgovarao stanju pune zaposlenosti koji bi bio predstavljen odstojanjem OZ. Linija ZZ je linija pune zaposlenosti.
Zaključak: Nivo realnog nacionalnog dohotka određen je presekom krive štednje i linije investicija. Tačka preseka krive štednje i (linije) investicija predstavlja ravnotežni nivo nacionalnog dohotka, odnosno ravnotežu kojoj teži nacionalni dohodak. Drugim rečima, nijedan drugi nivo realnog nacionalnog dohotka ne može dugo da traje.
Postoje tri različita slučaja u kojima međusobno delovanje štednje i investicija determiniše nacionalni dohodak:
Prvi slučaj: nivo investicija se poklapa sa nivoom štednje.
U ovom slučaju:
Drugi slučaj: nivo štednje je veći od nivoa investicija.
U ovom slučaju:
a) nivo nacionalnog dohotka je u neravnoteži,
b) kao posledica veće štednje javlja se smanjenje potrošnje,
c) kao posledica smanjenja potrošnje javlja se smanjenje prodaje,
d) kao posledica smanjenja prodaje javlja se gomilanje zaliha,
e) gomilanje zaliha prisiljava preduzeća da smanje obim proizvodnje i da otpuštaju radnike,
f) stvara se nezaposlenost,
g) smanjuju se dohoci stanovništva,
h) zbog smanjivanja dohodaka stanovništvo smanjuje ukupnu štednju na nivo investicija,
i) svođenjem štednje na nivo investicija postiže se ravnotežni nivo nacionalnog dohotka.
Treći slučaj: nivo štednje je manji od nivoa investicija.
U ovom slučaju:
Ravnotežno stanje može da bude na raznim nivoima zaposlenosti. I u takvim situacijama kakva je bila velika ekonomska kriza tridesetih godina prošlog veka postoji ravnotežna tačka preseka i ravnotežni nivo nacionalnog dohotka. Međutim, ta ravnoteža je bila praćena masovnom nezaposlenošću i jako umanjenim nacionalnim dohotkom.
Iz teorije determinisanosti nacionalnog dohotka proizlazi da su štednja i investicije determinante nivoa nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Drugim rečima, štednja i investicije su faktori koji uslovljavaju određeni nivo nacionalnog dohotka i zaposlenosti.
Princip multiplikatora predstavlja:
Uticaj promena u investicijama na obim nacionalnog dohotka
Kako i koliko promene u obimu investicija utiču na promene u obimu nacionalnog dohotka i zaposlenosti? Da li određeno povećanje u obimu investicija dovodi do povećanja nacionalnog dohotka u istom ili većem obimu? Da li smanjenje u obimu investicija dovodi do smanjenja nacionalnog dohotka u istom ili većem obimu?
Princip multiplikatora sastoji se u sledećem:
Povećanje, odnosno smanjivanje investicija dovodi do multiplikovanog (umnoženog) povećanja, odnosno smanjenja realnog nacionalnog dohotka. Multiplikator pokazuje odnos promena u nacionalnom dohotku prema promenama u investicijama. Zato se on i zove multiplikator investicija.
Multiplikator je brojčani koeficijent koji pokazuje koliko će se puta povećati, odnosno smanjiti nacionalni dohodak, sa svakim povećanjem, odnosno smanjivanjem investicija. Drugim rečima, multiplikator je broj kojim treba pomnožiti promene u investicijama (povećanje ili smanjenje investicija) da bi se dobila novonastala promena (porast ili pad) nacionalnog dohotka.
Uticaj promena u štednji na obim nacionalnog dohotka
Kako i koliko promene u štednji tj. sklonosti štednji, odnosno u štedljivosti, utiču na veličinu nacionalnog dohotka i zaposlenost?
Na slici br. 4 menja se kriva štednje, a ostaje nepromenjena linija investicija. Povećanje štedljivosti dovodi do pomeranja krive štednje naviše (Š‘Š‘). Dobija se novi presek sa linijom investicija R’. To je nova ravnotežna tačka koja je bliža vertikalnoj osi i kojoj odgovara nova tačka M’. Dakle, to je nov i smanjen neto društveni proizvod, tj. nacionalni dohodak. Takođe i novi ravnotežni nivo dohotka je manji.
Slika br. 4: Kriva štednje i linija investicija
Navedena situacija u praksi znači da stanovništvo manje troši, odnosno više štedi. Istovremeno, preduzeća, rukovođena svojim interesima, nisu voljna da povećaju investicije koje bi apsorbovale novonastalu štednju. Potom, dolazi do opadanja obima prodaje roba. Zbog toga će preduzeća da smanje proizvodnju. Proizvodnja će da se smanjuje sve dok se realni nacionalni dohodak ne umanji toliko da učini stanovništvo dovoljno siromašnijim da bude prinuđeno da smanji svoju štednju na nivo koji data privreda, rukovođena izgledima na dobit, može unosno da investira.
Slika br. 4 takođe, pokazuje da pomeranje krive štednje nagore zbog povećane štedljivosti, za 1 dinar, dovodi do multiplikovanog smanjivanja nacionalnog dohotka za 4 dinara, tj. za 4 puta.
Ako se princip multiplikatora posmatra u odnosu na zaposlenost, onda se može govoriti o multiplikatoru zaposlenosti. U situaciji nezaposlenosti i depresije, svako povećanje potrošnje ili, jednostavno, organizovanje javnih radova dovodi do primarne zaposlenosti i davanja novčanog dohotka izvesnom broju do tada nezaposlenih radnika. Ovi, trošeći svoj dohodak na potrošačka dobra neophodna za njihovu egzistenciju, povećavaju ukupnu efektivnu tražnju za tim dobrima. To daje podstreka preduzećima za proširivanje proizvodnje tih dobara. Proširivanje proizvodnje dovodi, po pravilu, do sekundarne zaposlenosti, do novog zaposlenja dodatnog broja radnika koji su do tada bili nezaposleni. Oni sada dobijaju novčani dohodak i vrše pritisak na tržište. To utiče na dalje povećanje proizvodnje, na stvaranje nove zaposlenosti i dohotka i tako dalje lančanom reakcijom, što, u krajnjoj liniji, dovodi do multiplikovanog povećanja obima zaposlenosti, tj. do daleko većeg porasta ukupne zaposlenosti nego što je bio obim prvobitne zaposlenosti.
Osnovni zaključak o principu multiplikatora je da svaka promena u investicijama i u štednji ima multiplikovan efekat na nacionalni dohodak i zaposlenost. Povećavanje investicija i sklonosti potrošnji, odnosno smanjivanje sklonosti štednji, dovodi do multiplikovanog povećanja nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Smanjenje investicija i sklonosti potrošnji, odnosno povećanje sklonosti štednji, dovodi do multiplikovanog smanjivanja nacionalnog dohotka i zaposlenosti.
Povećanje potrošnje ili smanjenje štednje u stvari predstavljaju povećanje tražnje za određenim robama. Povećana tražnja povećava prodaju. Povećanje prodaje može da dostigne nivo koji ne mogu da zadovolje postojeći proizvodni kapaciteti. Tada dolazi do rasta cena. Rast cena povećava dohotke preduzeća. Povećani dohodak će da podstakne preduzeća da prošire svoje kapacitete, odnosno podstaći će ih na nove investicije. Ako se posmatra cela privreda, povećanje nacionalnog dohotka takođe vodi ka povećanju investicija.
Shvatanja i zaključci savremene postkejnsijanske analize u vezi sa uticajem porasta dohotka na investicije, kao i u vezi sa štedljivošću nasuprot potrošnji, dijametralno se razlikuju od shvatanja i zaključaka marginalističke ekonomije. Naime, marginalistička ekonomija ističe da je štedljivost uvek dobra i poželjna. Kejns je odbacio takvu tvrdnju. On smatra da treba praviti razliku između stanja pune zaposlenosti i maksimalnog nivoa nacionalnog dohotka, s jedne strane, i stanja nezaposlenosti i smanjenog nivoa nacionalnog dohotka, s druge strane.
Po kejnsijanskim shvatanjima, marginalistička doktrina štedljivosti održiva je samo ako se privreda nalazi na nivou pune zaposlenosti, odnosno ako su maksimalno iskorišćeni svi faktori proizvodnje i ako je postignut maksimalni nivo nacionalnog dohotka. Međutim, takva stanja pune zaposlenosti i maksimalnog nivoa realnog nacionalnog dohotka nisu trajna. Stanje nezaposlenosti, neiskorišćenosti produkcionih resursa, male tražnje, nedovoljnih investicija i niske kupovne moći stanovništva mnogo je češće. Za ovo stanje marginalistička doktrina štedljivosti ne samo da ne odgovara, već je i pogrešna. Primenjena u praksi, ona dovodi do dijametralno suprotnih rezultata od očekivanih.
Slika br.5: Paradoks štedljivosti
Povećanje štedljivosti dovodi do pomeranja krive štednje i linije investicija (R’) nagore, odnosno nalevo. To odgovara nižem nivou nacionalnog dohotka. U našem primeru radi se o padu sa 80 na 60. Kako linija investicija nije paralelna sa linijom dohotka, već je kosa (uzlazna), to nova tačka (R’) preseka linije investicija i krive štednje odgovara nešto nižem nivou investicija.
Slika br. 5 pokazuje suštinu paradoksa štedljivosti: povećana štedljivost dovodi do:
Pošto nova tačka preseka R’ pokazuje i novi nivo štednje, to se vidi da je došlo i do stvarnog opadanja štednje baš zbog povećane prethodne štedljivosti.
Dakle, postkejnsijanska ekonomija smatra da, kada se privreda nalazi u stanju nezaposlenosti, tada veća štednja vodi u krajnjoj liniji do manje štednje. Na prvi pogled zaista izgleda paradoksalno da veća štednja vodi manjoj štednji.
Međutim, u praksi, kada se na nivou privrede u celini počne sa povećanjem štednje smanjuje se efektivna tražnja, a samim tim i potrošnja. Smanjena tražnja dovodi do smanjene prodaje roba. Povećavaju se zalihe i preduzeća smanjuju obim proizvodnje i zaposlenost. Potom se aktivira multiplikator i dolazi do daljeg smanjivanja proizvodnje i zaposlenosti. Nacionalni dohodak još više pada i normalno povećava se pad štednje.
Teorijski i praktični zaključci u vezi sa paradoksom štedljivosti imaju dalekosežan značaj za mere ekonomske politike. U situaciji nezaposlenosti i depresije svako podsticanje na štednju, odnosno suzdržavanje od potrošnje, u nameri da se obnovi prosperitet - kao što je to bilo za vreme velike ekonomske krize tridesetih godina - krajnje je štetno, jer vodi do suprotnih rezultata od očekivanih. Pogoršava se deflaciona spirala i povećava nezaposlenost. Kada su u pitanju praktični zaključci, treba imati u vidu da povećanje štedljivosti u vreme pune zaposlenosti i snažno rastućih dohodaka smanjuje inflatorni pritisak.
Zaključci u vezi sa paradoksom štedljivosti mogu da imaju i veoma ozbiljne socijalne posledice. Stavovi marginalističke ekonomije upućuju na zaključak da je društveni značaj bogatih slojeva stanovništva veoma veliki, pošto oni obezbeđuju štednju neophodnu za investiranje. To praktično znači da je nejednakost dohodaka neophodna da bi se povećala štednja. Po zaključcima Kejnsove i savremene postkejnsijanske analize, stvari stoje sasvim drukčije. Smanjena štedljivost u vreme nezaposlenosti i depresije dovodi do povećanja potrošnje što stimulativno deluje na grane kapitalnih dobara, na investicije i dizanje dohotka. Ako postoji potreba da se radi smanjenja nezaposlenosti u privredi jedne zemlje povećaju ukupna potrošnja, a samim tim i ukupna tražnja, onda je moguće adekvatnim merama ekonomske politike izvršiti preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromašnih a na račun bogatih slojeva stanovništva. Budući da siromašni slojevi stanovništva imaju veću sklonost potrošnji, oni će transferisani dohodak od bogatih odmah potrošiti i na taj način će se povećati ukupna potrošnja i ukupna tražnja.
Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka nije u isto vreme i najviši, odnosno najpoželjniji nivo. Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka koji je uslovljen nivoom štednje i investicija, odnosno presekom krive štednje (ŠŠ) i krive investicija (II), može da bude niži od nivoa pune zaposlenosti. Ravnotežna tačka R je levo od linije pune zaposlenosti, vertikalne isprekidane linije na slici. U takvom slučaju investicije su niske i ovaj ravnotežni nivo dohotka (OM) znači nezaposlenost i rasipanje nacionalnih resursa. Najpoželjniji nivo nacionalnog dohotka je onaj koji odgovara nivou pune zaposlenosti. Do tog nivoa privreda može da dođe jedino kada bi investicione pogodnosti bile tako dobre da su investicije visoke kolika je i štednja na nivou pune zaposlenosti. Drugim rečima, kada bi se linija investicija (II) podigla i sekla datu krivulju štednje (ŠŠ) u tački R’. Tada bi to bio ravnotežni nivo nacionalnog dohotka pune zaposlenosti jednak iznosu OZ. U protivnom slučaju, na ravnotežnom nivou nacionalnog dohotka OM, kada su investicije manje od štednje na nivou pune zaposlenosti (PR’), doći će do nezaposlenosti. Tada postoji depresioni tj. deflacioni „gep“ koji je jednak razlici nivoa postojećih investicija i nivoa štednje pune zaposlenosti tj. odstojanju LR’.
Slika br.6: Deflacioni i inflacioni „gep”
Kada investicije teže da budu veće nego što je štednja na nivou pune zaposlenosti, tada preduzeća traže veće količine roba nego što se može proizvesti i cene roba počinju da rastu. U ovom slučaju radi se o višku trošenja, o inflaciji tražnje, odnosno o inflacionom „gepu“.
Kada se privreda nađe u stanju pune zaposlenosti, kada su iskorišćeni svi faktori proizvodnje, nacionalni dohodak i proizvodnja ne mogu više da rastu, i inflacioni „gep“ je suprotan deflacionom „gepu“. Dejstvo inflacionog „gepa“ na zaposlenost i proizvodnju je drugačije prirode nego što je dejstvo deflacionog „gepa“. Deflacioni „gep“ dovodi do multiplikatorskog efekta. Proizvodnja, nacionalni dohodak i zaposlenost nekoliko puta više padaju nego što je obim deflacionog „gepa“. Inflacioni „gep“, pak, deluje na povećanje zaposlenosti iznad onoga što se obično smatra punom ili maksimalnom zaposlenošću. Ali to dejstvo ipak ima objektivne granice. Realni nacionalni dohodak ne može da se poveća iznad maksimalnog nivoa pune zaposlenosti (linija OZ) iako novčani nacionalni dohodak, nominalno raste zbog porasta nominalnih cena roba. Cene će da rastu sve dok postoji inflacioni „gep“, tj. sve dok investiciona ili potrošna tražnja ne padne ili dok se ne preduzmu odgovarajuće mere ekonomske politike za otklanjanje inflacionog „gepa“, odnosno za otklanjanje inflacije tražnje.
Pretpostavimo da je u jednom tekstilnom preduzeću vrednost čitave kapitalne opreme deset puta veća od vrednosti godišnjih prodaja tekstila. Vrednost godišnje prodaje tekstila, primera radi iznosi 2 miliona dinara, a to znači da će kapitalna oprema vredeti 20 miliona. Kapitalna dobra se sastoje od 20 mašina različite starosti.
Svake godine po jedna mašina ispada iz upotrebe i biva zamenjena novom mašinom. Dakle, ovde se radi o prostoj reprodukciji. Nema proširene reprodukcije, odnosno nema novih investicija. Pošto se u toku jedne godine vrši zamena samo jedne mašine, godišnje ukupne investicije iznose 1 milion, odnosno onoliko koliko vredi jedna mašina. Takvo stanje proste reprodukcije, primera radi, traje dve godine. Pretpostavimo da naredne, tj. treće godine dođe do povećanja prodaja tekstila za 50%, tj. za 1 milion. Vrednost godišnje prodaje tekstila sada iznosi 3 miliona dinara. Broj mašina će morati da se poveća za 50%, tj. sa 20 na 30 mašina. Treće godine mora da se kupi još 10 novih mašina, pored one jedne koja se svake godine kupuje kao rezultat amortizacije što ukupno čini 11 mašina. Vrednosno izraženo, to čini 11 miliona dinara bruto investicija: 1 milion nadomeštaja i 10 miliona novih investicija za 10 novih mašina. Dakle, povećanje prodaja za 50% dovešće do daleko većeg procentualnog povećanja proizvodnje mašina. U našem primeru došlo je do povećanja u proizvodnji mašina za 1.000%. Umesto jedne, koliko je ranije proizvođeno, sada se proizvodi još novih 10, ukupno 11. Drugim rečima, povećanje potrošnje, u našem primeru tekstilnih proizvoda, dovodi do daleko većeg povećanja investicija. To znači da promene u nivou potrošnje imaju akceleratorski (ubrzavajući) efekat na nivo investicija. Otuda potiče i sam naziv principa akceleracije.
Relativno skromno povećanje u prodajama, tj. potrošnji tekstila, kao potrošačkog dobra, dovodi, dakle, do ogromnog porasta u investicijama, tj. investicionoj potrošnji. Potrošnja, makar i da je dostigla vrlo visok nivo, mora stalno, iz godine u godinu, da raste, da bi moglo da bude novih investicija, tj. proširene reprodukcije. Nove investicije će pasti na nulu, a ukupne investicije će se opet spustiti na 1 mašinu ako prodaja naredne, u našem primeru šeste godine, ostane ista kao i prethodne godine.