Virtuelizacija servera koristi hipervizor za sve operativne sisteme koji konkurentno rade na jednom kompjuteru (Single Computer). Majkrosoft nudi Virtual PC, Virtual Server i Hyper-V za implementaciju virtuelizacije servera. Svaki od ovih proizvoda poseduje jedinstvene zahteve i prednosti i koriste se u različitim scenarijima.


Planiranje konfiguracije diska


Hyper-V hostovi nude nekoliko načina pomoću kojih možemo da pristupamo diskovima na hostu i na virtuelnim mašinama. Ovo nam pruža fleksibilnost u ispunjavanju potreba specifičnih okruženja.

Većina virtuelnih mašina su konfigurisane da koriste virtuelne hard diskove. Virtuelni diskovi su fajlovi koji imaju .vhd ekstenziju i u kojima se nalazi sav sadržaj diskova virtuelne mašine. Svaki .vhd fajl odgovara disku virtualne mašine. .vhd fajl može da se locira na lokalni Storage ili na SAN-u.


Prilikom planiranja konfiguracije diska treba imati na umu sledeće:

  • Potrebno je koristiti fiksirane virtuelne diskove (Fixed Virtual Disks) da bi se poboljšale performanse. Virtuelni hard diskovi čija je veličina fiksirana poseduju najveću moguću veličinu virtuelnog diska. Ovo sprečava fragmentaciju, ali povećava iskorišćenost diska.

  • Potrebno je koristiti dinamičke virtuelne diskove da bi se smanjila iskorišćenost diska. Glavna prednost dinamičkih diskova je to što oni rastu samo do veličine podataka koje sadrže. Ipak, pošto se oni dinamički šire, mogu da postanu fragmentirani i time smanje performanse.

  • Potrebno je koristiti Passthrough diskove za volumene koji su veći od 2TB. Passthrough disk dozvoljava da fizički disk bude zakačen direktno na virtuelnu mašinu. Ovo izbegava limit maksimalne veličine od 2TB koji se primenjuje na virtualne diskove i povećava performanse diska. Kada se koriste Passthrough diskovi, ne možemo da koristimo Snapshots ili dinamičko proširivanje.

  • Koristiti SAN za omogućavanje migracije virtuelnih mašina između hostova. Kada se koristi SAN za smeštanje virtuelnih diskova, možemo da vršimo migraciju virtuelne mašine na novi host pomeranjem SAN Storage-a na novi host. Brza migracija i visoko dostupne virtuelne mašine zasnivaju se na SAN Storage-u. SAN može da bude iSCSI ili Fibre Channel.

  • Potrebno je razumeti I/O svih virtuelnih mašina. I/O kapacitet podsistema diska na hostu mora da bude dovoljno brz da podrži I/O svih virtualnih mašina. RAID 0 nudi najbolju brzinu, ali ne nudi redundantnost. RAID 10 kombinuje brzinu sa visokim nivoom redundantnosti.


 

Mrežna konfiguracija


Mrežna konfiguracija je od kritičnog značaja za virtuelizovano okruženje, zbog toga što sve virtuelne mašine dele istu konektivnost. Ovo povećava potrebu brzine i stabilnosti. Kapacitet mrežne konektivnosti za Virtualization host mora nadvisiti mrežne zahteve svih virtuelnih mašina koje rade.

Opcije za mrežnu konfiguraciju uključuju:

  • VLANs: VLAN-ovi se u organizacijama najćešće koriste za segmentiranje mrežnog saobraćaja koji putuje kroz svičeve. Saobraćaj je često segmentiran preko IP adrese za rutiranje, ali takođe može da se segmentuje koristeći druge karakteristike kao što su opseg MAC adresa da bi se izolovao Voice over IP (VoIP) saobraćaj. Mrežna konfiguracija podržava korišćenje VLAN-ova tako da virtualne mašine mogu da se smeste na specifične VLAN-ove.

  • Više mrežnih adaptera: Udrživanje (Teaming) mrežnih kartica dozvoljava da mrežne kartice rade kao jedna jedinica. Ovo povećava mrežne performanse i dostupnost. Udruživanje se zasniva na softveru koji pruža proizvođač mrežnog adaptera. Ako udruživanje predstavlja deo plana za Hyper-V hostove, potrebno je osigurati da Teaming softver za naš hardver podržava Hyper-V.

  • Privatne mreže: Mnoga testing okruženja moraju da budu izolovana od produktivnog mrežnog okruženja zbog mogućeg konflikta sa imenima i IP adresama.  Možemo da koristimo privatne mreže da izolujemo virtuelne mašine od produkcijske mreže. Privatna mreža postoji samo unutar Virtulization hosta i nije konektovana na eksternu mrežu ni na koji način.


Iskorišćenost memorije (Memory Utilization)


Hyper-V je uključen samo u 64-bitne verzije Windows Server 2008 operativnog sistema. 64-bitni operativni sistem dozvoljava svakom Hyper-V hostu da podrži veliku količinu memorije. U teoriji 64-bitni hardver može da adresira 16 eksabajta memorije. Ipak, ovo je praktično ograničeno dizajnom hardvera koji se nalazi na serveru  i operativnim sistemom.

Prilikom optimizovanja iskorišćenosti memorije treba imati na umu sledeće:

  • Odrediti totalnu količinu memorije koja će biti dodeljena svakoj virtuelnoj mašini. Memorija koja je potrebna Virtualization hostu je količina memorije koja mora da se dodeli svakoj virtuelnoj mašini i memorija koja je potrebna da bi operativni sistem na hostu mogao da funkcioniše.

  • Svaki Hyper-V gost podržava do 64GB memorije. Ovo čini virtualizaciju mogućom za aplikativne servere koji imaju velike zahteve za memorijom kao što su Database serveri i Exchange serveri.

  • Isključivanje virtuelne mašine smanjuje zahteve za memorijom. Kada isključimo ili ugasimo virtuelnu mašinu, ona više neće koristiti memoriju sa host kompjutera. U okruženjima za testiranje normalno je da ugasimo jednu virtuelnu mašinu kako bi oslobodili određenu količinu memorije da bi mogli da startujemo drugu virtuelnu mašinu.


 

Iskorišćenost procesora


Virtuelne mašine koje se nalaze na Virtualization hostu sve dele Procesing snagu tog servera. Hyper-V podržava korišćenje više procesora i korišćenje više jezgara po procesoru. Ovo dozvoljava svakom hostu pružanje velikog kapaciteta procesuiranja za virtuelne mašine.

  • Host ne sme da bude preopterećen: Potrebno je voditi računa da zahtevi virtuelnih mašina ne prelaze mogućnosti fizičkog hosta. Ako postavimo virtualne mašine koje imaju prevelike zahteve za procesuiranjem na hostu, tada će performanse aplikacija u virtuelnim mašinama biti smanjene.

  • Razmisliti o modelu iskorišćenosti (Utilization Patterns): Kada smeštamo virtuelne mašine na hostove, potrebno je da probamo da selektujemo virtuelne mašine koje nemaju maksimalnu iskorišćenost u isto vreme. Na primer, neke virtuelne mašine, kao što su domenski kontroleri, imaće svoju najveću iskorišćenost kada korisnici dođu ujutru na posao i krenu sa svojim prijavljivanjem na mrežu. Dok će na primer druge virtuelne mašine, kao što su aplikativni serveri, svoju maksimalnu iskorišćenost imati kasnije u toku dana kada korisnici budu počeli sa odrađivanjem svojih dnevnih zadataka.

  • Korišćenje više procesora i procesora sa dva jezgra (Multicore procesora) na Virtualization hostu: Trebali bi da implementiramo servere u kojima se nalazi više procesora i Multicore procesora da bi povećali skalabilnost Virtualization hostova.

  • Dodeliti virtualne mašine serverima na kojima rade specifični procesori: Da bi osigurali da specifične virtuelne mašine imaju dovoljno Procesing snage, možemo da dodelimo procesorska jezgra specijalno za virtuelne mašine. Ovo bi dalo virtuelnoj mašini eskluzivni pristup tom procesorskom kapacitetu. Davanjem virtuelnoj mašini eskluzivni pristup Procesing energiji osigurava se da performanse na virtualnoj mašini ne budu smanjene kada druge virtuelne mašine na tom hostu troše mnogo procesorske snage.


Klasterovanje hosta (Host Clustering)


Klasterovanje hosta kreira visoko dostupne virtuelne mašine. Virtualization hostovi su delovi failover klastera i svaka virtuelna mašina je klasterovana aplikacija. Ako Virtualization host padne (fails), virtuelne mašine sa tog hosta se restartuju na drugom hostu. Failover proces trajaće par minuta zbog toga što je toliko vremena potrebno da se operativni sistem boot-uje u restartovanim virtuelnim mašinama.


Prilikom konfigurisanja klasteringa hostova potrebno je imati na umu sledeće:


  • Potrebna su najmanje dva Hyper-V hosta: da bi kreirali Cluster potrebno nam je barem dva Hyper-V hosta na kojima rade Windows Server 2008 Enterprise ili Datacenter edicije. Standard edicija ne podržava klasterovanje. Možemo da koristimo više hostova da bi mogli da kreiramo dodatne čvorove u klasteru i da bi kreirali veću fleksibilnost za Failover.

  • Potrebno je pažljivo isplanirati Failover: Kada se virtuelna mašina prebacuje (Failover) sa jednog hosta na drugi, moramo da osiguramo da nećemo preopteretiti host. Ako preopteretimo procesor, mrežu ili I/O diska virtuelne mašine će imati smanjene performanse. Ako memorija nije dodeljena kako treba tada neke od virtuelnih mašina neće moći da funkcionišu.

  • Hostovi moraju da budu konektovani na isti Shared Storage: Virtuelni diskovi za svaku virtualnu mašinu moraju da budu smešteni na SAN. Kada virtuelna mašina pređe (Fails over) na drugi host, novi host preuzima kontrolu nad deljenim diskom (Shared disk) na kojem su smešteni virtuelni diskovi i startuje virtuelnu mašinu.

  • Svaki virtuelni host mora imati svoj LUN: Svaki virtuelni host mora imati nezavisni LUN na SAN-u. Ovo omogućava svakoj virtuelnoj mašini da odradi Failover potpuno nezavisno. Failover Clustering zahteva ekskluzivan pristup DAN disku za svaki host.

Dodaj komentar Sviđa mi se - (0) Ne sviđa mi se - (0)    

  • Planiranje resursa za host kompjuter 1
  • Planiranje resursa za host kompjuter 2
  • Planiranje resursa za host kompjuter 3