Odgovornost, pod kojom se podrazumeva verovatnoća da će neko odgovarati za neku svoju radnju, veoma je složen pojam, jer ta složenost obuhvata odnos čoveka prema društvu, ali i čovekov odnos prema samom sebi.
Pod poslovnom etikom se podrazumeva obaveza da se posao obavi na odgovarajući način i podrazumeva se odgovornost za njegovo (ne)odobravanje. U tom smislu, moralno odgovorna osoba se obavezuje da posao obavi i da prihvati odgovornost za neuspeh ili grešku.
Odgovornost može biti
Društvena odgovornost podrazumeva obavezu menadžmenta da preduzme one akcije koje će doprineti blagostanju i interesima društva ali i organizacija. Korporativna društvena odgovornost obuhvata odgovoran odnos kompanija prema društvu, pri čemu se taj odnos zasniva na ukupnosti društvenih, etičkih, ekoloških i ekonomskih vrednosti značajnih za proces odlučivanja. Prema tome, korporativna društvena odgovornost se odnosi na ponašanje organizacija prema društvu, a ponašanje organizacija prema društvu se zasniva na vrednostima koje društvo ističe kao dominantne i značajne za njegov dalji razvoj.
Ne treba i pominjati da se današnje kompanije u svom poslovanju sve više susreću sa pritiscima i zahtevima socijalne sredine da se odgovorno ponašaju, posebno u oblasti zaštite životne sredine, u delu koji se odnosi na ostvarivanje ljudskih prava i sloboda, zahteva se i odgovornost po pitanju zaštite prava potrošača, u oblasti javnosti rada i kontrole rada kompanija od strane javnog mnenja i sl.
Svi etički problemi koji mogu dovesti do kršenja moralnih normi ponašanja u ukupnom procesu poslovanja, po Stoneru mogu se podeliti na nekoliko nivoa :
Ekonomska literatura poznaje 2 vrste odgovornosti, odnosno neodgovornosti :
Menadžer - savršen agent odgovorno izvršava svoju osnovnu obavezu izraženu u uvećavanju vlasnikovog bogatstva. Za razliku od savršenog agenta, menadžer - nesavršeni agent neodgovorno izvršava svoju osnovnu obavezu zato što ne uvećava vlasnikovo bogatstvo već ga čini svojim bogatstvom.
Činjenica je da vlasnik kompanije teži da dođe do savršenog agenta. Međutim, postavlja se pitanje da li menadžer zaista može biti savršen rukovodilac kompanije pošto se njegovi interesi razlikuju od interesa vlasnika.
Imajući u vidu prethodno rečeno, možemo da zaključimo da agentov moralni pristup poslovnoj politici podrazumeva obavezu da uveća vlasnikovo bogatstvo a da pritom u potpunosti uvažava osnovne etičke principe, s tim da prihvatanje ovakvog pristupa u praksi u velikoj meri zavisi od ustanovljenog sistema vrednosti u društvu.
Postoje 4 tipa odgovornosti kompanije. Po Ričardu D. Džordžu to su:
Poslovna odgovornost se odnosi na ciljeve zbog kojih je kompanija formirana i na interese onih koji su njeni vlasnici ili su u istoj zaposleni.
Moralna odgovornost proizilazi iz morala i moralnih normi. Moralne obaveze vezane za odgovornost važe i onda kada zakonom nisu verifikovane i nezavisno od toga da li ih društvo podržava ili ne. Moralne obaveze, a u skladu sa njima moralne odgovornosti imaju prvenstvo u odnosu na poslovnu odgovornost, ali i druge tipove odgovornosti.
Pravna odgovornost podrazumeva zadovoljavanje određenih društvenih zahteva, koji svoju osnovu dobijaju u pravnoj regulativi. Drugim rečima kompanija je obavezna i pravno odgovorna da poštuje vladajuće zakone.
Socijalna odgovornost se odnosi na ono što društvo traži od korporacija a što je u skladu sa opštim moralnim ponašanjem. To su uglavnom zahtevi u interesu opšte društvenog dobra.
Postoji više vrsta poslovne odgovornosti. Razlikuje se prethodna od posledične odgovornosti (koja može biti uzročna i agentska).
Uzročna i agentska odgovornost mogu biti pripisane i utvrđene (dokazana odgovornost).