Jedan od osnovih ciljeva makroekonomske politike jeste postizanje pune zaposlenosti. Puna zaposlenost predstavlja stanje u privredi pri kome su svi kapaciteti kojima privreda raspolaže angažovani odnosno svi faktori proizvodnje uposleni. Puna zaposlenost, dakle, ne podrazumeva samo punu zaposlenost proizvodnih kapaciteta, mašina, pogona, već i punu zaposlenost stanovništva i to radno sposobnog stanovništva.
Svi punoletni građani jedne zemlje pripadaju jednoj od tri sledeće grupe:
U zaposlene spadaju svi oni građani koji obavljaju određeni posao puno radno vreme. Građani koji ne pripadaju radnoj snazi su đaci, studenti, penzioneri. Nezaposleni građani su oni građani koji su radno sposobni, ali ne obavljaju nikakav posao. U nezaposlene građane spadaju i oni koji imaju posao, ali ga ne obavljaju puno radno vreme što znači da njihova radna snaga nije u punoj meri angažovana.
Definicija: Nezaposlenost je stanje u kome se deo radno sposobnih članova društva ne može zaposliti primereno svojim sposobnostima i kvalifikacijama i uz uobičajenu platu.
Radnu snagu čini zbir svih zaposlenih i nezaposlenih radno sposobnih građana:
radna snaga = zaposleni + nezaposleni
Stopa nezaposlenosti kao jedan od najkorišćenijih pokazatelja u makroekonomskim analizama izračunava se kao količnik broja nezaposlenih i ukupne radne snage u jednom društvu:
Nezaposlenost predstavlja jedan od najvećih problema ne samo pojedinačnih privreda već i ukupne svetske ekonomije. Osnovni razlozi zbog kojih je nezaposlenost problem čije zadovoljavajuće rešavanje predstavlja jedan od prioriteta svake privrede su:
Države se na različite način bore protiv nezaposlenosti i njenih negativnih posledica. Mere koje zemlje uobičajeno koriste dele se na:
Pitanje koje se neminovno postavlja je pitanje uzroka pojave nezaposlenosti u privredi. Deo odgovora na to pitanje leži u samoj prirodi tržišta radne snage kao tržišta na kome se sučeljavaju ponuda i tražnja za radnom snagom.
Tržište radne snage je specifično tržište koje ne funkcioniše na isti način kao robno tržište. Na robnom tržištu cena roba se formira pod uticajem ponude i tražnje. Ako postoji neravnoteža odnosno nejednakost između ponude i tražnje za određenom robom, procesom usklađivanja tržišnih cena došlo bi do ponovnog uspostavljanja ravnoteže. Kada je tražnja za robom manja od ponude cena te robe opada, smanjuje se ponuda i tražnja i ponuda se usklađuju. Tržišni mehanizam na tržištu radne snage ne funkcioniše, međutim, toliko slobodno kao na robnom tržištu.
Na tržištu radne snage subjektivan faktor proizvodnje odnosno radni ljudi nude svoje usluge u obliku rada na određeni vremenski period i za to dobijaju naknadu u vidu zarade. Kada bi se zarade kao cena radne snage slobodno formirale tada bi u slučaju nezaposlenosti na tržištu postojao višak ponude radne snage. Tada bi se plate smanjivale, pojavila bi se preduzeća koja su spremna da zapošljavaju radnike sa tim nižim platama (rast tražnje), jedan deo nezaposlenih koji imaju druge izvore prihoda odustao bi od traženja posla (pad ponude) i to sve bi dovelo do usklađivanja ponude i tražnje za radnom snagom.
Na tržištu radne snage se visina plata, međutim, ne određuje u zavisnosti od ponude i tražnje za radnom snagom. Plate su rigidne u kretanju nadole odnosno plate se teško smanjuju čak i kada je nezaposlenost u privredi veoma visoka. Razlozi za to se mogu naći u delovanju sindikata koji se suprotstavljaju smanjenju plata jer smanjenje plata predstavlja direktan udarac na životni standard radnika.
U privredi se nezaposlenost, dakle, javlja kada su plate određene iznad nivoa koji bi bio određen ravnotežom ponude i tražnje na tržištu rada. Kada je plata na tržištu rada iznad ravnotežne tada se smanjuje tražnja za radom (preduzećima su manje motivisana da zapošljavaju) i pojavljuje se nezaposlenost. Prirodni priraštaj, sa druge strane, neprekidno povećava ponudu rada. Upravo te dve pojave - zarade iznad ravnotežnih i neprekidno povećavanje ponude radne snage dovode do stalnog problema nezaposlenosti u privredi.
Zbog svojih zahteva za formiranjem zarada na nivou koji je viši od ravnotežne zarade sindikati su često kritikovani od strane ekonomista koji se zalažu za veću efikasnost privrede i veći stepen delovanja tržišnog mehanizma na tržištu rada. S druge strane, oni koji se zalažu za postojanje sindikata smatraju da bi sa ukidanjem sindikata došlo do povećanja stepena eksploatacije radnika od strane poslodavaca i da zbog toga radnici treba da zadrže taj vid udruživanja.
Postoje dve osnovne vrste nezaposlenosti - otvorena i prikrivena. Otvorena nezaposlenost se može javiti u četiri oblika:
Otvorena nezaposlenost je čest pratilac kriza i perioda privredne recesije, pojave novih tehnoloških dostignuća i njihovog uvođenja u proizvodnju, elementarnih nepogoda, ratnih razaranja itd.
Prikrivena nezaposlenost predstavlja nedovoljno iskorišćavanje postojeće, formalno zaposlene radne snage. To je, dakle, nezaposlenost u okviru postojeće zaposlenosti. Prikrivena zaposlenost je bila jedna od karakteristika socijalističkih privreda u periodu posle II svetskog rata koje su, nastojeći da postignu statistički visok stepen zaposlenosti, zapošljavale radnu snagu u broju koji nije odgovarao stvarnim potrebama preduzeća.
U literaturi se, takođe, često govori i o voljnoj i nevoljnoj nezaposlenosti. Nevoljna nezaposlenost je karakteristična za radnu snagu koja bi htela da radi, angažuje se na traženju posla, ali do njega ne može da dođe. Voljna nezaposlenost se odnosi na radnu snagu koja iz različitih razloga (postojanje drugih prihoda koji ne potiču od rada, na primer) može, ali ne želi da radi. Izvestan broj nezaposlenih predstavlja normalnu pojavu i ta stopa nezaposlenosti predstavlja prirodnu stopu nezaposlenosti.
Inflacija predstavlja, pored nezaposlenosti, jedan od najkompleksnijih problema savremene privrede. Kako je jedan od najvažnijih ciljeva makroekonomske politike održavanje stabilnosti cena, borba protiv inflacije je uvek jedan od prioriteta.
Ne postoji saglasnost ekonomskih teoretičara ni oko definisanja pojma inflacije, ni oko objašnjenja svih njenih uzroka i posledica. Starije odnosno monetarističko shvatanje inflacije definiše inflaciju kao stanje u kom usled povećanja količine novca u opticaju dolazi do pada vrednosti novca, a kao posledica toga dolazi do opšteg povećanja cena. Po novijim shvatanjima suština inflacije je u poremećaju robnonovčanih odnosa. Naime, kada je efektivna novčana tražnja veća od ponude roba i usluga na tržištu dolazi do inflacije, bez obzira na to da li je posledica te neravnoteže povećanje opšteg nivoa cena ili ne. Drugim rečima, ako je efektivna tražnja 400 jedinica, a ponuda iznosi 350 jedinica, onda nastali inflacioni jaz mora da se pokrije preko porasta opšteg nivoa cena.
Svako povećanje cena nije inflacija. Da bi povećanje cena bilo inflacija potrebno je:
Osnovne karakteristike inflacije u savremenim privredama su njena univerzalnost (postoji u svim privredama), njena trajnost, kao i moć brzog prenošenja i širenja. Ona predstavlja vrlo kompleksan ekonomski pa i društveni fenomen koji se u različitim privredama manifestuje na različite načine što znatno otežava njeno proučavanje i kontrolisanje.
Samo neki od mogućih uzroka inflacije su sledeći:
Postoji veoma veliki broj klasifikacija vrsta inflacije koje polaze od najrazličitijih kriterijuma. Osnovna podela inflacije je podela na:
Inflacija se može klasifikovati i prema sledećim kriterijumima:
Inflacija predstavlja izuzetno štetnu ekonomsku pojavu koja destabilizuje ekonomski sistem i izaziva brojne troškove u privredi. Samo neki od negativnih efekata inflacije su:
Da bi se smanjila inflacija neophodno je da centralna banka vodi restriktivnu monetarnu politiku odnosno da smanji količinu novca u opticaju. U kratkom roku, to će dovesti do smanjenja agregatne tražnje, smanjenja proizvodnje, i smanjenja zaposlenosti odnosno povećanja nezaposlenosti. Ako država smanjuje inflaciju, ona onda mora biti spremna i da prebrodi period niske proizvodnje i visoke nezaposlenosti.
Inflacija i nezaposlenost su u kratkom roku čvrsto povezani. Obaranje inflacije će biti praćeno rastom nezaposlenosti i obrnuto - smanjenje nezaposlenosti u kratkom roku vodi rastu inflacije.
Ovaj ekonomski fenomen se objašnjava time da kada kreatori ekonomske politike različitim kreditno-monetarnim ili fiskalnim merama povećaju agregatnu tražnju i kratkoročnu agregatnu ponudu oni mogu postići smanjenje nezaposlenosti u određenom periodu, ali samo uz pojavu više inflacije. Takođe, ako se smanjenjem agregatne tražnje i kratkoročne agregatne ponude nastoji smanjiti inflacija, doći će do pada inflacije, ali i do rasta nezaposlenosti. Prema tome, povećanje količine novca u opticaju, povećanje državne potrošnje ili smanjenje poreza smanjiće nezaposlenost u privredi, ali i povećati inflaciju. I obrnuto - smanjenje količine novca u opticaju, smanjenje državnih rashoda i povećanje poreza smanjiće agregatnu tražnju, povećaće nezaposlenost, ali će dovesti i do niže inflacije. Kratkoročni trade-off između inflacije i nezaposlenosti opisuje Filipsova kriva:
Filipsova kriva objašnjava ponašanje inflacije i nezaposlenosti u kratkom roku. U tački A inflacija je niska, ali je zato nezaposlenost visoka. Ako se poveća ponuda novca, državna potrošnja ili ako se smanje porezi u cilju stimulisanja proizvodnje i povećanja zaposlenost, doći će u kratkom roku do smanjenja nezaposlenosti, ali i do povećanja inflacije. Privreda će, dakle, iz tačke A preći u tačku B.
U dugom roku ovakva povezanost između nezaposlenosti i inflacije ne postoji jer u dugom roku inflacija zavisi od rasta ponude novca, a nivo nezaposlenosti od funkcionisanja tržišta radne snage. Zbog toga će u dugom roku rast ponude novca (koji bi u kratkom roku mogao da izazove rast zaposlenosti odnosno pad nezaposlenosti) izazvati samo rast stope inflacije dok će nezaposlenost biti na nivou svoje prirodne stope.