Memorija

Za rad računara nije dovoljan samo procesor. Potrebna i je memorija. Neophodno je napraviti razliku između memorije i uređaja za skladištenje podataka podataka (o čemu će biti reči kasnije u ovom poglavlju).

Termin memorija kod računara najčešće se odnosi na RAM memoriju, ali postoji više različitih tipova memorije:

·     RAM (Random Access Memory), memorija sa slučajnim pristupom,

·     ROM (Read-Only Memory), memorija kod koje je moguće samo čitanje.

RAM memorija

RAM memorija – glavna, radna, operativna ili untrašnja memorija, se sastoji od memorijskih modula koji se nalaze na matičnoj ploči, iz kojih možemo slobodno čitati i u koje možemo upisivati podatke. Služi za privremeno smeštanje programa koje procesor izvršava i podataka koje obrađuje. Svaki put kada pokrenemo program, on se smešta i zauzima jedan deo operativne memorije. Svi kreirani podaci najpre su smešteni u operativnoj memoriji, a kasnije se mogu prebaciti na uređaje za trajno skladištenje. Pri završetku rada na nekom programu, zauzeti memorijski prostor se oslobađa, i neki drugi program ga može iskoristiti. Odavde zaključujemo da što je veličina (kapacictet) operativne memorije veći, to možemo pokrenuti više programa istovremeno, što utiče da rad za računarom bude brži i komforniji.

Dve osnovne karakteristike RAM memorije:

·     Ime RAM memorije ukazuje na to da je vreme potrebno da se pristupi bilo kom podatku isto, tj. nezavisno od fizičkog mesta u memoriji na kome se on nalazi. Vreme pristupa se izražava u nano sekundama (što je mnogo sporije od brzine rada procesora).

·     Programi i podaci su u RAM memoriji smešteni samo privremeno  svi podaci biće izgubljeni pri prestanku napajanja (pri isključivanju računara ili nestanku struje).

Današnji memorijski moduli imaju kapacitete od 32 MB, 64 MB, 128 MB, 256 MB, 512 MB, 1024 MB, itd. U računaru može postojati jedan ili više modula, istog ili različitog kapaciteta.

ROM memorija

ROM memorija je memorija iz koje se podaci mogu samo čitati. Naravno, inicijalni podaci moraju nekako biti zapisani, ali taj proces je specifičan i izvodi se samo fabrički. Neke vrste ROM memorija dozvoljavaju naknadno upisivanje (vrsta EPROM, programibilan ROM koji se može brisati), ali i tada, postupak se sastoji od potpunog brisanja starog sadržaja ultraljubičastom svetlošću i upisivanja novih podataka. Tehnologije koje se pri tome koriste nisu dostupne običnim korisnicima, pa možemo reći da većina ROM memorija služi “samo-za-čitanje”.

Jednoj vrsti ROM-a, EEPROM-u (programibilni ROM koji se može obrisati elektronski putem), koji se ugrađuje u popularne flash memorije, sadržaj se može menjati relativno jednostavno. Ipak, ovaj tip ROM memorije ne treba upoređivati sa RAM memorijom, jer se vreme pristupa podacima mnogo duže (meri se milisekundama), a i sam proces upisivanja može se ponoviti samo nekoliko desetina hiljada puta, što je još uvek mnogo puta manje od broja upisa u RAM memoriju (koji je praktično neograničen).

Slika 2. BIOS čip

Druga značajna karakteristika ROM memorija je da ne gube svoj sadržaj po prestanku napajanja. Ova osobina je veoma bitna: da bi računar mogao da radi, potrebno je da se operativni sistem nalazi u RAM memoriji; po uključivanju računara, RAM memorija je prazna, a upravo BIOS softver koji se nalazi u jednoj vrsti ROM-a, ROM-BIOS čipu, omogućava učitavanje operativnog sistema u radnu memoriju i normalan rad na računaru. Današnji računari sadrže BIOS koji je smešten na EEPROM memorijama što omogućava nadogradnju softvera, ali je suština upotrebe ista kao kod ROM-BIOS čipova.

ROM memorije se koriste i u drugim komponentama računara, kao što su grafičke  mrežne kartice, kao i u mobilnim telefonima i PDA uređajima.

Jedinice za izražavanje kapaciteta memorijskih uređaja i veličine fajlova i foldera

Za svaki tip memorijskog uređaja bitna je količina podataka koji na njega možemo smestiti (trajno ili privremeno), tj. njegov kapacitet.

Svi podaci u računaru su predstavljeni pomoću brojeva. Računar koristi binarni brojni sistem koji se sastoji od dve vrednosti, 0 i 1. Ove pojedinačne vrednosti se smeštaju u memorijske ćelije, i predstavljaju najmanju količinu podataka koju računar može da zapamti, i koja se naziva bit (1b). Grupu od 4 bita nazivamo nibl (nibble), a mnogo korišćeniji su bajt (byte, 1B = 8b) i reč (word, koja može imati dužinu od 16b, 32b ili 64b). Sa razvojem računara, i bajtovi su postale premale jedinice, pa se koriste veće:

  • Kilobajt, 1 KB = 1024 B = 210 B (obratite pažnju: kod računara, kilo ne označava 1000, nego 1024 puta veću vrednost; ovo je zbog toga što računari koriste binarni brojni sistem koji ima osnovu 2, a broj 1000 se ne može izraziti u obliku stepena sa osnovom 2),
  • Megabajt, 1 MB = 1024 KB = 210 KB = 220 B,
  • Gigabajt, 1 GB = 1024 MB = 210 MB = 230 B,
  • Terabajt, 1 TB = 1024 GB = 210 GB = 240 B,
  • Petabajt, 1 PB = 1024 TB = 210 TB = 250 B, itd.

Ove vrednosti se koriste za izražavanje kapaciteta memorijskih uređaja (npr., sasvim ćete komforno raditi na računaru koji ima 512 MB RAM memorije i hard disk od 160 GB) i veličine fajlova i foldera (fajlovi najčešće imaju veličinu od nekoliko KB ili MB, a veličina foldera je jednaka zbiru veličina fajlova koji se u njemu nalaze).

Dodaj komentar Sviđa mi se - (1) Ne sviđa mi se - (0)    

  • Memorija 1
  • Memorija 2
  • Memorija 3