Za efikasno donošenje odluka postoje brojne prepreke od kojih smo neke već pomenuli u prethodnim lekcijama. Sam kreativni čin donošenja odluke, ako govorimo na organizacijskom planu, može biti ozbiljna kočnica u donošenju odluka i znatno uticati na kvalitet donešenih odluka. Stoga je važno biti svestan svih prepreka koje postoje pri procesu donošenja odluka, kako bi mogli da predupredimo njihove negativne efekte.
Mnoge organizacije i njihove menadžerske strukture same neplanirano postavljaju prepreke koje ograničavaju kvalitetno donošenje odluka. Te prepreke najpre se ogledaju u sputavaju organizacijske kreativnosti. Te prepreke se najčešće javljaju u vidu:
Pored sputavanja kreativnosti, postoje brojne druge prepreke koje mogu uticati na efikasno donošenje kvalitetnih odluka. Mnogi menadžeri upadaju u zamke nekvalitetnog vođenja procesa donošenja odluka i to se reflektuje na njihovo poslovanje i produktivnost. Najčešće greške koje menadžeri prave su:
Neprepoznavanje prioriteta
Nije čest slučaj da se menadžer satima bavi donošenjem odluka koje su nebitne. Osim što ovo zbunjuje zaposlene i čini situaciju konfuznom, ovo troši i jako mnogo resursa u smislu vremena, novca itd. Zaposleni u ovoj situaciji ne mogu da razaznaju šta je važno, a što manje važno. Kao rezultat ovakvog ponašanja neretko dolazi do pogrešne prioritizacije i problemima koji jesu akutni menadžer ne stiže da se bavi. Ključna karakteristika dobrog menadžera je da nauči da dobro prioritizira.
Druga najčešća greška menadžera je da druge ljude isključi iz procesa. Ovo se javlja u situaciji kada menadžer misli da je dovoljno pametan i smatra da mu savet durgih nije potreban. Oni misle da ako zatraže pomoć ili savet ispadaju nesposobni i neznalice. Mnogi menadžeri, pogotovo oni konzervativniji, starog kova, misle da trebaju znati sve odgovore i nikada ne pitaju druge za savet jer misle da tako otvoreno pokazuju svoje neznanje. Uspešni menedžeri svesni su da im drugi mogu samo koristiti i uspevaju da ne podlegnu vlastitom egu, već konstruktivno koriste kapacitete i znanja drugih.
Ljudi reaguju čudno na nove i nepoznate situacije. Često se dešava da menadžer propusti potencijalnu priliku da ostvari dobit zbog uslovljenosti situacije znanjem i iskustvom njegovih zaposlenih koji su mu podređeni. Ako su date situacije postojale u prošlosti, menadžeri bi se trebali poslužiti tim iskustvom, kako vlastitim tako i iskustvom svojih zaposlenih.
Niko od nas nije u stanju doneti uvek najbolju odluku. Ako menadžer napravi pogrešku najbolje je da je prizna i da učini sve kako bi je ispravio. Najgore je kada menadžeri forsiraju svoju lošu odluku i svima objašnjavaju kako je ona zapravo dobra. Pri svemu tome treba imati na umu da samo mali broj ljudi uvijek priznaje vlastite greške.
Manageri često daju obećanja koja nisu u stanju ispuniti. Oni to najčešće rade iz manipulativnih razloga različite prirode, no treba imati na umu da takovo ponašanje ima i svoje posledice. Najbolja praksa je ne davati prazna obećanja jer je to jedini način da menadžer očuva kredibilitet koji ima kod zaposlenih.
Upravo suprotno četvrtoj zamci, neki manageri uvek žale za odlukama koje su doneli, pa čak i za onima koje su dobre. Oni gube vreme na razmišljanje „što bi bilo kad bi bilo“ umesto da se bave sprovođenjem odluka.
Neki menadžeri vole kada izgleda da su sve situacije i svi problemi kritični jer se tada osećaju važnima i potrebnima u organizaciji. Neke osobe jednostavno bolje rade pod adrenalinom, pa često održavaju stanje stresa i napetosti, što često može biti ozbiljna prepreka donošenju kvalitetne odluke. Ipak, uspešni manageri znaju ostati mirni i jasno razmišljati i kada je stvarna kriza u pitanju.
Neprikupljanje i neproveravanje podataka koji su podloga za odlučivanje
Manageri često ne koriste dostupne informacije pri odlučivanju. Jedan razlog za to je što je obično potrebno uložiti nešto energije kako bi se podaci prikupili i analizirali. Naime, puno je lakše pri odlučivanju koristiti samo one podatke koji su nam pri ruci i ne baviti se dodatnim traženjem informacija.
Takođe čest problem, predstavlja i korišćenje glasina i pričica kao podloge za donošenje odluka. Problem je zapravo u tome da su ljudi skloniji verovati stvarima koje su u skladu s njihovim verovanjima i životnim stavovima nego razmatrati činjenice.