Značaj naracije

Naracija je značajan deo ljudske kulture. Mi slušamo priče drugih ljudi, ali i pričamo svoje priče, pri čemu osećamo veliko zadovoljstvo u tome. Dobre priče nas pogađaju emotivno i pomažu nam da ispunimo naša umetnička i estetska htenja. Takođe, priče imaju i edukativnu funkciju, one nas kroz generacije uče istoriji i raznim činjenicama vezanim za postojanje sveta koji nas okružuje. Pomažu nam da shvatimo društvo i našu poziciju kao individue dajući nam pravilnu perspektivu života. Kreiranjem svojih priča struktuiramo i izražavamo sopstveno iskustvo, razumevanje i razmišljanja o svetu u formi koja se može preneti drugima.

U dinamičnom i tehnološki naprednom društvu današnjice, naracija nije manje značajna nego u prošlosti. Bilo da je u formi mita, igranog komada, novele ili filma, priče nam, kao i našim precima, mogu pomoći i voditi nas dalje u pravcu spoznaje. Mada se nekada zbog preplavljenosti mas medijima poput televizije, video igara, interneta, ponekad možemo osećati kao da smo izgubili osečaj o realnom vremenu. Iako moderni mediji mogu da nam daju iluziju da smo u stalnom kontaktu sa svetom, čini se da mi ipak gubimo priče naše prošlosti, priče koje nam govore ko smo i kako se uklapamo u celokupno koncept.

U svojoj knjizi Moć mita Džozef Kembel komentariše: „Mi nismo dovoljno upoznati sa duhovom literturom. Više se interesujemo za vesti dana i probleme u datom trenutku.” On sugeriše da naši mitovi nisu u stanju da drže korak sa tehnologijom. I to je naša škola. Mi učimo samo tehnologije pre nego dobre priče koje imaju uticaja na našu životnu mudrost.

Kompjutersko doba daje nam mnoge mogućnosti da komuniciramo putem priča–tekst, grafika, zvuk i video mogu biti kombinovane zajedno upotrebom digitalnih medija. Pravljenje filmskih formi upotrebom računara, hiper tekst na Internetu čak i jednostavno procesuiranje reči putem nekog editora, sve su to moćna sredstva pomoću kojih ljudi mogu kreirati i distribuirati svoje priče. Možda možemo uptrebiti neke od ovih tehnologija da bismo saopštili smislene priče koje mogu ispuniti ljudske potrebe za naracijom i postati mit modernog društva čiji smo savremenici.

 

Poreklo naracije

Postoje teorije koje se bave poreklom naracije. Eni Pelovski pruža analizu njene istorije u svojoj knjizi Svet pripovedanja, i pretpostavlja da korene treba tražiti u igrama kojima ljudi neformalno zabavljaju pripadnike svoje socijlane grupe. U svojoj knjizi ona takođe opisuje i druge dokaze  kako bi podržala niz drugih teorija. Na primer, naracija je proizašla iz ljudske potrebe da se shvati i objasni naše fizičko okruženje ili iz religijskih potreba da se udostoje natprirodne sile. Takođe, možda se naracija  razvila iz estetske potrebe za lepim i formom kroz ekspresivni govor ili prisutnu želju za komunikacijom i pamćenjem naših iskustava.

Verovatno u svim ovim teorijama ima određene doze istine. Po Džozefu Kembelu praistorijski ljudi su praktikovali rituale i kreirali mitove da bi pomogli sebi da se suoče sa neminovnostima života poput prelaska iz detinjstva u zrelo doba pa sve do smrti. On je objasnio da se prvi dokazi mitološkog razmišljanja zapravo mogu povezati  sa grobovima i ritualnim pogrebima od 150 000 do 50 000 pre nove ere. Pećinsko slikarstvo koje datira od 40 000 do 10 000 pre nove ere je takođe rani dokaz mitološkog razmišljanja i naracije. Praistorijski umetnici probali su da ispričaju svoje priče slikanjem na zidovima pećina. Oni pričaju o susretu sa životinjama, ritualima i iskustvima života i smrti.

Prikaz praistorijskog crteža na zidovima pećine u Francuskoj

 

Mnogo pre razvoja pisane reči, priče su se prenosile sa kolena na koleno kroz tradiciju oralnog saopštavanja. Pripovedači su uzimali formu mitova i legendi da bi pomogli ljudima da shvate i razumeju svet oko sebe. Oko logorske vatre, na obroncima planina u tihim noćima, okupljeni oko kućnog ognjišta stariji su pričali priče mlađima koje su bile protkane idejama, idealima, vrednostima i standardima ponašanja koja su se prenosila generacijama. Prve priče iz mnogih kultura su sačuvane do danas i još uvek nam se prepričavaju ili čitaju. Neki primeri podrazumevaju mitove o postanku - kao Biblija (Stari zavet), koja je stvorena od strane drevnih Jevreja ili herojske priče poput sumerskog Epa o Gilgamešu. Imamo i druga značajna dela, poput Homerove Ilijade, koja je nastala negde oko 1200. godine pre nove ere, mnogo pre nego što su Grci stvorili svoj alfabet tako da je njegovo delo moralo da se hiljadama godina prenosi generacijama sa kolena na koleno putem pripovedanja.

 

Pozorište

Pozorište se razvilo kao drugi oblik pripovedanja priča gde glumac postaje jedan od karaktera u priči, a cela predstava se odvoja pred živom publikom. Veruje se da pozorište ima svoje korene  u religioznim ritualima, ali da se vremenom u drevnoj Grčkoj izdvojio kao nezavisna umetnička forma koja je prvi put koriščena za proslavljanje rađanja zemlje, a kasnije za igranja homerovih legendi. Grčki pisci poput Tespisa i Eshila razvili su dramske forme koje će imati uticaj sve do današnjih dana. Na primer, po grčkoj tradiciji Tespis je izmislio formu dramskog dela gde jedan glumac nosi različite maske da bi predstavio nekoliko karaktera.

Prve grčke predstave igrale su se u hramu Dionisa u Atini

 

Tokom godina teatar se razvijao u različitim delovima sveta. Na primer, između klasičnog i srednjevekovnog perioda u Evropi, pripovedanjem su se bavili zabavljači koji su krstarili zemljom sami ili u grupama i uveseljavali mase.

Tokom kasnog srednjeg veka ovaj tip zabavljača pronašao je svoje utočište na dvorovima gde su igrali, pevali i glumili za svoje gospodare. U Japanu plesovi su bili uobičajeni u religioznim ritualima još od pristorije. Japansko pozorište je fuzija plesova, drame i pesme koji se razvijao u XIV veku i vuče uticaje iz pozorišne i muzičke tradicije Kine, Indije i Koreje.

 

Pisana reč

Razvoj pisane reči i alfabeta širom sveta omogućio je da ljudi počnu sa zapisivanjem svojih priča. Tako da su recimo Homerove legende konačno pretočene u pisanu reč oko 700. godine pre nove ere, postavši kasnije baština svetske literature koja se i danas proučava. Tokom srednjeg veka u Evropi, hrišćanski monasi su zapisivali mnoge sage i herojske priče iz pripovedačke tradicije pojedinih naroda koje su se do tada oralno prenosile sa kolena na koleno. Pronalazak štamparske mašine 1450. godine od strane Johana Gutenberga označio je veliku prekretnicu u sistemu komunikacije među ljudima i prenosu informacija. Omogućeno je da se priča pojedinca ili jedna informacija istovremeno distribuira velikom broju ljudi. Ubrzo posle toga knjiga se velikom brzinom proširila kao narativni medij.

Zotrop se sastojao od cilindra sa mnoštvom otvora. Unutar njega su se nalazile male sličice u nizu tako da je okretanje cilindra davalo posmatraču osećaj kretanja prikaza na njima.

 

Pokretne slike, digitalni mediji

Pred kraj XIX veka, tehnološke inovacije poput kinetoskopa, Edisonovog kinetografa i kinematografa braće Limijer, omogućili su pripovedanje u formi pokretnih slika. Svi ti uređaji bili su bazirani na zotropu koji je koristio doslednost vizurnog aparata da bi se stvorila iluzija pokreta stvorena uz pomoć statičkih slika. Kako se razvijala tehnologija prikazivanja pokretnih slika tako se stvarala i filmska gramatika kojom su se saopštavale priče.

Tokom XX veka inovacije poput prenosa zvuka i slike putem radio prijemnika i televizije stvorile su novo značenje prenosu informacija i priča širokom auditorijumu. Konačno 1945. došlo je do pronalaska prve elektronske kompjuterske mašine. Od tada pa do danas svedoci smo rapidnog razvoja personalnih računara kao i digitalnih formata za audio i video koji su otvorili vrata nepreglednim mogućnostima  za razvoj umetnosti pripovedanje.

Dodaj komentar Sviđa mi se - (2) Ne sviđa mi se - (0)    

  • Istorija naracije 1
  • Istorija naracije 2
  • Istorija naracije 3