Osnovna ideja IP (Internet Protocol) protokola je isporuka paketa na korektnu adresu, odnosno funkcija adresiranja. Shodno tome, ruter je najveći korisnik IP protokola. IP protokol definiše IP adrese pa je IP adresa parametar IP protokola definisan IP protokol standardom. Standardom je definisano dužina adrese, njen oblik, način korišćenja, itd. Sam IP protokol ne zahteva uspostavljanje veze u momentu slanja podataka ali računar koji šalje te podatke će iznova pokušavati sve dok podaci ne budu poslati. IP protokol ne garantuje isporuku paketa i ne garantuje da paket nije promenjen u toku isporuke do destinacije. Zahvaljujući tim činjenicama za njega možemo reći da je relativno brz pri isporuci paketa. U slučaju potrebe za pouzdanošću koristi se u kombinaciji sa TCP protokolom. IP adresa je 32-bitna adresa, što praktično znači da je 32 bita u Header-u IP protokola rezervisano za IP adresu izvora i isto tako još 32 bita za IP adresu destinacije. U skorašnje vreme ulazi u široku upotrebu i novija verzija IP protokola čija IP adresa je 128-bitna, odnosno IP adresa IP protokola verzije 4 (IPv4) je 32-bitna a IP adresa IP protokola verzije 6 (IPv6) je 128-bitna.

Sledeća važna funkcija IP protokola je da se pobrine da paket ne nastavi večno da živi na mreži. U Header-u paketa se nalazi podatak koji se naziva TTL (Time To Live) i on je 8-bitni parametar, što znači da se kreće u granicama od 0 do 254. TTL parametar definiše broj rutera kroz koje paket može da prođe pre nego što bude nasilno „ubijen“. Windows default TTL za svaki paket koji pošalje Windows mašina je 128. To praktično znači da paket može proći kroz lokalnu mrežu i još dodatnih 127 rutera nakon čega će biti uništen. 128 hopova je više nego dovoljno jer se neke od najdužih ruta na internetu završavaju oko 40-tog hopa.

Naredne dve funkcije IP protokola su takođe važne, rutiranje paketa i fragmentacija paketa. Funkcija rutiranja paketa se odnosi na određivanje putanje prenosa podataka od izvora do destinacije ali bez predhodno uspostavljene veze. Zbog toga možemo reći da je IP protokol Connectionless (srp. nije orjentisan ka konekcijama) za razliku od TCP protokola. Funkcija fragmentacije i defragmentacije paketa podrazumeva deljenje paketa na manje delove i njihovo ponovno sastavljanje u situacijama kada paketi prelaze iz mreže sa većim MTU u mrežu sa manjim MTU parametrom i obratno. Kako podeliti paket? Ruter ili računar koji je primio paket i koji treba da ga prosledi na mrežu sa manjim MTU parametrom izvodi potrebnu kalkulaciju na osnovu MTU parametra mreže i veličine Header-a paketa da bi ga podelio na manje delove. Bitno je zapamtiti da paket mora biti podeljen u delove veličine 8 okteta. Nakon toga se originalni Header paketa kopira onoliko puta koliko ima podeljenih delova originalnog paketa i dodaje se uz svaki od njih. Takođe se u svaki podeljeni deo dodaje podatak o redosledu deljenja da bi originalni paket mogao biti sastavljen na destinaciji i naziva se Fragment Offset. Bitno je još napomenuti da u slučaju gubitka jednog fragmenta znači nepovratan gubitak originalnog frejma. Primer fragmentacije paketa je dat na sledećoj slici:

 

Slika 47: Fragmentacija paketa


Kao što smo ranije spomenuli danas u upotrebi postoji dve verzije IP protokola, IPv4 i IPv6. Trenutno se oba ravnopravno primenjuju s tim što novija verzija protokola IPv6 sve više preuzima primat i u skorijoj budućnosti će potpuno potisnuti svoju stariju verziju. Šta se dešava? U vreme kada je nastao i postao standard, IP protokol verzije 4 je bio više nego dovoljan da pokrije sve zahteve korisnika interneta i privatnih mreža za dodelom IP adresa odnosno IP adresnih opsega. Broj privatnih i korporativnih korisnika je bio mnogo manji nego što je to situacija danas. Sredinom 90-tih i početkom novog milenijuma broj korisnika Interneta je porastao vrtoglavom brzinom i u ovom trenutku još uvek raste. Međutim, IPv4 protokol nije skalabilan u tolikoj meri i ne može da prati taj nagli porast zahteva za dodelama IP adresa i adresnih opsega pa se globalno društvo približilo tački kada više neće biti adresa za dodelu, što bi kao što predpostavljate napravilo mnogo problema u radu mnogih kompanija a i šire. Iako je IPv4 protokol svojevremeno naknadno „proširivan“ sa uvođenjem besklasnog adresiranja, o čemu će više reči biti kasnije, uvođenje novog IP standarda je postalo neophodno, čak šta više prioritetno. Prvih godina novog milenijuma se polako uvodio novi IPv6 standard koji će zadovoljiti sve potrebe za dodelama adresnih opsega mnogo godina unapred. Microsoft kao vodeća softverska kompanija ga je implementirala sa pojavom Windows Vista klijentskog operativnog sistema odnosno sa izlaskom Windows Server 2008 serverskog operativnog sistema. Na taj način su zaokružili implementaciju novog IP protokola uvodeći ga kao standard u svoje proizvode. Naravno, sve ostale softversko – hardverske kompanije prate pa čak i prednjače u implementaciji novog IP protokola u svoje proizvode tako da većina današnjeg softvera i hardvera ima ugrađenu podršku za IPv6 protokol. Što se tiče Microsoft proizvoda važno je napomenuti da bilo klijentski bilo serverski sistemi, izdati pre pojave Windows Vista i Windows Server 2008 operativnih sistema, nemaju ugrađenu podršku za novi IPv6 protokol. Tu je naravno uključen i najpopularniji klijentski operativni sistem – Windows XP.

Neke od prednosti IPv6 protokola u odnosu na IPv4 protokol su:

  •  daleko veći opseg raspoloživih adresa za dodelu
  •  128 bitna adresa u odnosu na 32 bitnu
  •  ubrzana i olakšana obrada paketa kroz rutere
  •  paket sadrzi Multicast polje
  •  opcija prilagođavanja paketa specifičnim potrebama (Real-time video)
  •  itd.
Dodaj komentar Sviđa mi se - (1) Ne sviđa mi se - (0)    

  • IP protokol 1
  • IP protokol 2
  • IP protokol 3