Efikasnost finansijskog menadžmenta tesno je povezana sa prognoziranjem i programiranjem. U stručnim izvorima se navodi da najveći deo poslovnog neuspeha (30-40%) pripada greškama koje nastaju  prilikom prognoziranja i programiranja. Prognoziranje i programiranje u menadžmentu je neraskidivo povezano sa donošenjem odluka, za šta je potrebno određeno vreme od same obrade informacija, njihove analize i prikazivanja pa do donošenja odluke i njenog saopštavanja i izvršavanja. Finansijsko prognoziranje ima pretplanski informativni karakter i usmereno je na mogući obim finansijskih resursa u periodu za koji se vrši prognoziranje kao i da se odrede izvori finansiranja i pravci njihovog korišćenja.

Korišćenje prognoze i programiranja, podrazumeva pravilan izbor metoda u skladu sa ciljem prognoze, obimom i karakteristikom informacija sa kojima se raspolaže.

Prognoze pružaju mogućnost organima upravljanja da razmotre različite varijante razvoja i ocene verovatnoće njihovih pojava. Radi povećanja verodostojnosti rezultata, ekonomski metodi se dopunjuju ekspertskim procenama naročito ako se predviđa pojava skoka razvoja.  Može se koristiti i metod prognostičkog scenarija kojim se utvrđuje logički redosled događaja tako da može korak po korak da se razvija buduće stanje preduzeća.


Metode prognoziranja i programiranje

Korišćenje prognoze i programiranja, podrazumeva pravilan izbor metoda u skladu sa ciljem prognoze, obimom i karakteristikom informacija sa kojima se raspolaže

Radi povećanja verodostojnosti rezultata, ekonomski metodi se dopunjuju ekspertskim procenama. Može se koristiti i metod prognostičkog scenarija

Pisanje scenarija je metod kod koga se utvrđuje logični redosled događaja sa ciljem da se pokaže korak po korak razvijanje budućeg stanja preduzeća


Pojam finansijskog planiranja

Finansijsko planiranje je oblik iskazivanja raznih vrsta planova u finansijskim pokazateljima. Ti planovi se odnose na nabavku, proizvodnju prodaju i razvoj. Ove funkcije treba da se međusobno povećavaju uz vremensko iskazivanje njihove povezanosti. Finansijsko planiranje je ustvari konkretizacija finansijske politike uz finansijske planove kojima se cilj finansijske politike stavlja u vrednosni izraz u vremenu i prostoru.

Finansijsko planiranje je moguće podeliti u 2 etape i to:

  • planiranje izvora finansijskih resursa i njihovih tokova i
  • sopstveno finansijsko planiranje.

Prema periodu za koji se vrši planiranje, razlikuju se:

  • dugoročno, to je planiranje koje se odnosi na period preko 5 god.
  • srednjoročno do 5. god i
  • kratkoročno planiranje za period do godinu dana.

Finansijsko planiranje obuhvata:
 

  • plan bilansa uspeha gde se planira neto dobitak, razvoj i rizici
  • plan bilansa stanja gde se izražava mogućnost izražavanja solventnosti i finansiranja u kraćim i dužim razdobljima planskog perioda
  • plan novčanih tokova
  • plan dugoročnih ulaganja izražava obim, strukturu, vreme trajanja ulaganja i strukturu izvora finansiranja


Svodno finansijsko planiranje

Finansijsko planiranje ima zadatak da izradi i prezentira organima upravljanja sveobuhvatni i kordinisan plan aktivnosti preduzeća i njegovih potreba za poslovnim sredstvima i izvorima finansiranja za određeni period vremena koji je izražen u monetarnoj formi.

Finansijski plan se odnosi na preduzeće kao celinu, a ne na njegove organizacione delove. Planovi pojedinih organizacionih delova moraju biti usklađeni i usmereni ka istom cilju.
 
Svodni plan za preduzeće kao celinu ne bi trebalo da bude prost mehanički zbir pojedinačnih planova organizacionih delova preduzeća. Razni proizvodi i usluge javljaju se kao definitivni nosioci prihoda, rashoda i finansijskog rezultata, zbog čega je njihova identifikacija neizbežan postupak u pripremi svodnog finansijskog plana. Planiranje prihoda i rashoda samo po sebi nije dovoljno, preduzeće mora da planira ukupne i dodatne potrebe za poslovnim sredstvima bez kojih se planirani obim aktivnosti i željeni finansijski rezultati ne mogu realizovati. Plan tih potreba obuhvata planove ulaganja u pojedine kategorije poslovnih sredstava bilo da se radi o gotovini, potraživanjima,  zalihama ili u fiksnoj imovini kao i planovi izvora iz kojih ulaganja treba da budu finansirana. Ovako shvaćen, plan potreba za poslovnim sredstvima i izvorima njihovog finansiranja ne predstavlja ništa drugo do planirani bilans stanja.


Godišnji finansijski plan

Godišnji finansijski plan  uključuje:
 

  • plan i troškove prodaje,
  • plan i troškove proizvodnje,
  • plan i troškove nabavke,
  • plan troškova istraživanja i razvoja,
  • plan troškova administracije,
  • plan kapitalnih ulaganja,
  • plan novčanih tokova,
  • plan finansiranja i planirani bilans stanja i uspeha

Inicijalni plan je plan prodaje i on se bazira na dugoročnom planiranju prodaje. Na bazi plana prodaje donosi se plan proizvodnje i troškovi proizvodnje

Plan proizvodnje je osnova za izradu plana nabavke i troškove nabavke. Svi ovi planovi su preliminarni parcijalni planovi, ali se oni objedinjuju u planirani bilans uspeha kao svodni izraz. Zato se godišnji finansijski plan naziva i svodnim finansijskim planom.


Plan bilansa uspeha i bilansa stanja

Planom bilansa uspeha planira se neto dobitak, čime se definiše rentabilnost u poslovanju preduzeća kao i činioci očuvanja i uvećanja imovine preduzeća i održavanja njegove solventnosti. U okviru izrade ovog plana utvrđuju se rizici i ispituje se mogućnost njihovog smanjenja. Plan bilansa uspeha pokazuje očekivani iznos i strukturu finansijskog rezultata preduzeća za određeni period. Ovaj plan se analitički rasčlanjuje po mesecima i tromesečno odnosno po vrstama proizvoda, prodajnim teritorijama i kupcima.
 
Planski bilans stanja izražava mogućnost održavanja solventnosti i finansiranja u kraćim i dužim razdobljima u toku planskog perioda, a time i za čitav planski period. Plan bilansa stanja treba da pokaže očekivano finansijsko stanje preduzeća krajem planske godine kao i na kraju meseca odnosno tromesečja u toku određene godine.


Planiranje novčanih tokova gotovine

Gotovina predstavlja vitalnu snagu preduzeća s obzirom na to da je njen kontinuiran tok neophodan preduslov za zaštitu solventnosti i maksimizaciju rentabilnosti. Da bi se obezbedio kontinuitet novčanog toka potrebno je da je u svakom trenutku postoji saldo gotovine, jer taj saldo čini važnu komponentu stalno potrebnih obrtnih sredstava. Stanje tokova gotovine finansijski Leveridž drži pod stalnom kontrolom.

Preduzeće nije u mogućnosti da idealno uskladi novčana primanja i novčana davanja iz tekućih poslovanja zato preduzeće održava saldo gotovine koji predstavljaju zalihu novca kojim obezbeđuje kontinuitet njenog izdavanja u vezi sa obavljanjem svoje finansijske  aktivnosti. Kolika će veličina tog salda biti zavisi od većih broja faktora kao što su: veličina preduzeća, vrsta delatnosti, obim poslovanja, raspoloživost spoljnih izvora finansiranja i sl. Preduzeće treba da raspolaže izvesnim rezervama gotovog novca da bi moglo da interveniše u slučaju vanrednih izdataka ili za pokrivanje izdataka koji su neophodni za održavanje njegovog konkurentskog položaja.


Instrumenti kontrole tokova gotovine

Postoji više instrumenata kontrole tokova gotovine primanja i izdavanja novca. U te instrumente spadaju: izvestaji o tokovima gotovine i planovi budućih potreba za gotovinom. Izveštaji o tokovima gotovine pokazuju promene salda gotovine u proteklom periodu.

Planovi novčanih tokova analiziraju buduća primanja i davanja koja će se odraziti na povećanje ili smanjenje salda gotovine. Postoji veliki broj faktora koji utiču na tokove gotovine među kojima su, obim i dinamika poslovne aktivnosti, cena nabavke i prodaje, uslovi kreditiranja, uslovi nabavke i sl.

Postoje bilansni i dinamički metodi planiranja gotovine.
Bilansni metodi podrazumevaju poznavanje informacija koje se odnose na finansijsko stanje preduzeća na početku planskog perioda, planirani obim proizvodnje, planirani obim poslovne aktivnosti sa očekivanom strukturom bilansa uspeha u istom periodu i raspodelom planiranog rezultata. Dinamički plan gotovine razradjuje se u 3 sukcesivne faze .U prvoj fazi donosi se plan primanja i izdavanja gotovine kojim se projektuju primanja i izdavanja gotovine po različitim osnovama.
 
U drugoj fazi donosi se plan suficita i deficita gotovine kojom se konfrontiraju primanja i izdavanja za željene intervale i utvrđuje se deficit ili suficit gotovine krajem svakog intervala. U trećoj fazi donosi se plan finansiranja kojim se prati dinamika zaduživanja i otplate u zavisnosti od toga da li se radi o periodičnom deficitu ili suficitu gotovine.
 

Metodi planiranja gotovine

Postoje bilansni i dinamički metodi planiranja gotovine.

Bilansni metodi podrazumevaju poznavanje informacija koje se odnose na finansijsko stanje preduzeća na početku planskog perioda, planirani obim proizvodnje, planirani obim poslovne aktivnosti sa očekivanom strukturom bilansa uspeha u istom periodu i raspodelom planiranog rezultata.

Dinamički plan gotovine razradjuje se u tri sukcesivne faze.

U prvoj fazi donosi se plan primanja i izdavanja gotovine kojim se projektuju primanja i izdavanja gotovine po različitim osnovama.

U drugoj fazi donosi se plan suficita i deficita gotovine kojom se konfrontiraju primanja i izdavanja za željene intervale i utvrdjuje se deficit ili suficit gotovine krajem svakog intervala.

U trećoj fazi donosi se plan finansiranja kojim se prati dinamika zaduživanja i otplate u zavisnosti od toga da li se radi o periodičnom deficitu ili suficitu gotovine

Dodaj komentar Sviđa mi se - (0) Ne sviđa mi se - (0)    

  • Finansijsko prognoziranje i planiranje 1
  • Finansijsko prognoziranje i planiranje 2
  • Finansijsko prognoziranje i planiranje 3