Svaka epoha ima svoje stilske karakteritike. One su objektivni odraz materijalne i duhovne kulture vremena. Epohe koje su istorijski iza nas nosile su obeležje grčke, rimske, gotske, renesansne ili barokne umetnosti i stila. Stil je bio odraz ne samo umetničkog već i kompletnog načina života. On je verno ocrtavao opšti nivo materijalne i duhovne kulture.

 

Rimska umetnost imala je najveći domet godina 200. - 500. n.e. i dala je mnoštvo umetničkih dela, ali nije dala nekih naročitih novina. Razvijala se od apeninskog poluostrva a zatim se sa rimskim osvajanjima proširila na ceo Mediteran i ceo “poznati svet”. Ova umetnost koja je prešla apeninsko poluostrvo dobila je određene karakteristike i osobenosti i nije imala onaj oblik koji je bio u samom Rimu.

I ako se računa da je osnovan Rim od strane Romula i Rema 773. godina pre n.e.- prava rimska umetnost se razvijala i seže od 2.- 1. veka stare ere. 510. godine Rimljani su se oslobodili, postignuta su prava Rimljana a sa druge strane pojavili su se i zanati i zanatlije, kao robovi dolazeći iz različitih strana, donosili su sobom i određene tradicije. U Rimu je došlo do razvoja umetnosti koja je koristila umetnost ranijih epoha prevashodno umetnost stare Grčke.

 

    

 

Gotika ili gotska umetnost (u arhitekturi), odnosno gotski stil, je bio umetnički pravac, koji je sledio iza romanike posle 12. veka (u Francuskoj) do kraja 15. veka (u srednjoj i severnoj Evropi).

 

Najpre je upotrebljavan kao pogrdan izraz (nastao u Italiji), "gotika" je kao ogorčenje nad tuđim protiv- antičkim importom Gota, koji se odomaćio i koji se u prvom redu upotrebljavao za označavanje arhitekture i ornamentike gde se u prvom redu i najviše ova umetnost odrazila i gde je bila najvidljivija. Od 13.-tog veka gotika se raširila na sve discipline u umetnosti. Kolevka gotike je bila Francuska.

 

Gotska arhitektura se razvila u prvoj polovini 12. veka do 16.-tog veka (u severnoj Evropi).

Karakteristika gotike je skeletna konstrukcija i vitkost formi koje je ona omogućila i koje se kreću prema vertikali- na gore. U svom razvijenom dobu primećujemo jako razrađene forme, komplikovane svodove koje su poduprte svežnjevima vitkih kamenih rebara i svežnjevima stupova. Mase se prenose na svežnjeve stupova šta omogućava stvaranje unutračnjeg prostora i ne postoje noseći zidovi kao u romanici.

 

Karakteristični znak za gotiku je bio izlomljeni luk koji je za razliku od kružnog luka koji se do tada upotrebljavao u romanici bio mnogo statičkiji odnosno statički pravilnije rešenje. Ovaj luk se upotrebljavao na prozorskim otvorima (biforama ili triforama), portalima i prilikom rešavanja svodova. U gotskom stilu su se gradili sakralni arhitektonski objekti, katedrale, profane zgrade, dvorci, mostovi i drugo.

 

Gotska katedrala je vrhunac razvoja hriščanske bazilike. U suprotnosti sa konstrukcijom koja polazi od masivnih nosećih zidova tu se radi o konstrukciji čiji je osnovni elemenat stup koji sada ima konstruktivan zadatak. Važan elemenat koji je karakterističan za gotiku je prozorski otvor koji je dobijen u ovakovom pristupu ka konstrukciji i koji se bogato ukrašava bojenim staklom i naziva se vitraž gde se komadi stakla u boji spajaju olovom da bi se dobila slika i dobilo prožarivanje prostora u unutrašnjosti objekata. Enterijer i eksterijer se bogato ukrašavaju skulpturama u kojim se ljudska figura izvija i sve više dobija na realizmu. Forme od shematizma idu ka individualizmu.

 

    

 

Renesansa je razdoblje u književnosti i umetnosti koje je označilo prekid sa srednjim vekom. Vremenski se određuje od 14. vijeka u Italiji do 16. veka u ostatku Evrope. Ona je jedan od najkrupnijih pokreta u kulturi zapadne Evrope, koji je doveo do preokreta u nauci, filozofiji, književnosti i likovnim umjetnostima. Italija je zemlja u kojoj je umetnost renesanse našla svoj najviši izraz, jer je u njoj najprije došlo do razvoja gradova i gomilanja bogatstva u pojedinim gradanskim porodicama.

 

Usporedo sa materijalnom, razvijala se i duhovna kultura koja se izrazila u sve večem interesu za antičku umetnost. Nosioci te nove kulture bili su humanisti koji su kulturu usmerenu prema čoveku suprotstavljali skolastičkoj nauci i teologiji. Za italijanske humaniste središte univerzuma više nije bio bog, već čovek, univerzalno obrazovani humanist, predstavnik novčane i intelektualne elite. Humanisti su sakupljali i proučavali antičke rukopise, učili grčki i latinski jezik, istrazivali ostatke antičke arhitekture i skulpture. Razvijena samosvijest i samopouzdanje omogučili su im da slobodno biraju uzore, koje nalaze u antici i prirodi, donose zaključke i da ih analitički obrađuju. Stvoreno je racionalno i naučno shvaćanje sveta i ojačala je individualnost italijanskog i evropskog građanina. Zasnovana na empirijskom doživljaju sveta i kritičkom odnosu prema autoritetima, renesansa je oslobodila bujicu stvaralačke energije prvo u Italiji i Holandiji, a zatim u Nemačkoj i Francuskoj.

 

Svet u kome je stvoren renesansni umjetnik bio je mnogo složeniji od sveta njegovih prethodnika. Umjetnik ne samo da je bio prijatelj humanista, filozofa i književnika, vec je i sam bio univerzalno obrazovan i svestran stvaralac. Mnogi su bili istovremeno arhitekti, kipari, slikari, naučnici i pesnici. Upučeni na prirodu, proučavali su optiku i ustanovili zakonitosti linearne i zračne perspektive. Značajan predmet proučavanja umjetnika bilo je i ljudsko telo, njegova anatomska struktura, zakoni pokreta i proporcije od kojih zavisi njegova ljepota.

Predstavnici renesanse u Italiji su Leonardo Da Vinci, Rafaello, Sandro Botticelli, Michelangelo....

 

    

 

Barok nastaje u Evropi kada se afirmišu velike nacionalne monarhije. Začetnice modernih država sposobne da osvoje svet, Italija je bila rascepkana i politički slaba, ali je Rim i dalje bio centar umetnosti. Crkva je prisiljena da se suprostavi udarima reformatora, bila je prinuđena da se menja, a promene u umetnosti dovele su do rađanja novog stila baroka, termin sa značenjem: bizaran, čudan.

 

Bežeći od zatvorenih oblika i klasicizma prethodne epohe, arhitekte i vajari su tražili nove dimenzije izraza i stvarali raskošna dela, prepuna scenskih inovacija i pokreta. U potragama za novim efektima u tretmanu boje i prostora, slikari su i dalje interpretirali religiozne sadržaje, ali novine su unosili i u pejzaž, portret, kao i u interpretaciju prirode. Italijanska slikarska škola kasnije je u stranim umetnicima dobila svoje velike interpretatore i velike inovatore.

 

U osamnaestom veku barok se proširio preko Alpa gde doseže svoj neverovatni domet u vidu rokokoa. Zahvaljujući raskošnoj umetnosti evropskih dvorova i papskog Rima tako je rođena građanska umetnost, više okrenuta realnosti svakodnevnog života, koja je u Veneciji i Flandriji dobila prve centre svog razvoja.

 

Osnovne karakteristike baroka se već nalaze u renesansnoj umetnosti Evrope jer je on proširenje i završetak ovog umetničkog pokreta i shvatanja i njenih tendencija. U određenom smislu on je negacija renesanse jer u sebi sadrži komponentu koja proizlazi iz srednjovekovnog hrišćanstva. Ova komponenta se naročito pokazala posle Tridentskog koncila u kome se rešavao problem reformacije. Renesansa je počela da se iscrpljuje i oko 1520. godine nastaje manirizam koji je bio grotekan i bavio se optičkim iluzijama. Nastankom baroka ovaj stav je prevaziđen i prenebregnut. Formulisane su jasne i razumljive misli i program na preporod hrišćanstva i zbog toga se često govori o katoličkoj reformaciji. Jasno formulisani ciljevi su stvorili relativno koncizan jezik koji je nazvan barok. Najznačajniji predstavnik umetničkog pravca od renesanse prelaza ka manizizmu i baroku je neosporno Mikelanđelo Buonaroti.

 

Tokom 17. i 18. veka se barok raširio u Evropi. Pronikao je u sve tokove života (arhitektura, slikarstvo, literatura, pozorište, muzika). Bio je to poslednji univerzalni stil Evrope koji je nastao u Italiji i proširio se tako da sledi Nemačka, Austrija, Francuska, Holandija. Javlja se satiranje pojedinih granica između umetnosti sa ciljem stvaranja jedinstvenog učinka. Nemačka istorija umetnosti tu jako shodno koristi "Gesamgunstwerk" pojam koji se pomalo ružno može prevesti kao "celosna umetnost". Slikarstvo postaje iluzionističko. U arhitekturi se pojavljuju plastični elementi i arhitektura upotrebljava slikarstvo da bi imitirala elemente građevinarstva (svodovi, rebra, pilasteri), ka povećanju utisaka na posmatrača. Plastika se ne primenjuje kao samostalno delo već dopunjava slikarstvo (draperije), upotrebljava se vrlo često ornamentalna štukatura. Barok daje prednost asimetriji, zaobljenjima izbočinama i ispupčenjima kao i prostornim gestovima, efektnim perspektivama i elemenat u baroku je i pokret. Dok je renesansa statična i upotrebljavala je krug, barok je dinamičan i koristio je elipsu ili njene delove. Barok je bio komponovan za pokret i obilazak i stalno otkrivanje novih osovina posmatranja kao i rafinovane igre svetlosti i senke. Dok je klasična kompozicija komponovala bezkonačne vizure i vidike baroko je komponovao svratište za pogled u vidu smeštanja u vizuru neke skulpture ili kapelice tako da je rafiniraniji i intimniji.

 

Barokne slikarske kompozicije su velikih razmera. Barok se formirao od teme koja nagoni čoveka na razmišljanje, i one koje su trebale čoveka da dirnu i da ga nagone na razmišljanje o potrebi vere, crkva se svim sredstvima trudila da zadrži svoj položaj koji je imala. Barok je primenjivao sve ono što je bilo već pronađeno. Razvijao je odnose svetlosti i senke i težio da razvije dramatiku i patetiku koja se potencirala snažnom gestikulacijom i dinamikom pokreta i za razliku od statične i smirene renesanse. Pojavljuju se složene kompozicije i neretko se upotrebljava i dijagonalna kompozicija slike.Najznačajniji barokni slikari su Karavađo, Dijego Velaskez, Peter Paul Rubens, Rembrant van Rijen, Ðovani Batista Tiepolo, Pietro Da Kortona, Andrea Pozo i dr.

 

      

 

Savremeni stilski oblik je odraz novog vremena, koje se karakteriše brzinom, stalnom potrebom za novim materijalima, brzom izmenom industrijke tehnologije, i sukobima intresa.

 

   

 

U grafičkom dizajnu savremeni stilski oblici pokazuju tendenciju prefinjene stilizacije i vrlo slobodnog transponovanja izvornog ilustrativnog materijala, ritmički razigrane površine formi i prostora, širu upotrebu uvećanog rastera, veću upotrebu teksta u negativu i veću upotrebu fotosa u kombinaciji pozitiv-negativ, kao i slobodniju kompoziciju sređenu na principima aformalne ravnoteže.

 

     

 

Ovakav koncept sigurno prati duh našeg vremena i posredno ga održava.
Dodaj komentar Sviđa mi se - (2) Ne sviđa mi se - (0)    

  • Faktor stila 1
  • Faktor stila 2
  • Faktor stila 3
  • Faktor stila 4