Deljenje znanja je od kritične važnosti za organizacije koje žele da svoje znanje iskoriste kao resurs za ostvarivanje konkurentskih prednosti. Sistemi za menadžment znanja predstavljaju odlična sredstva za deljenje znanja u okviru određene organizacije.
Najvažniji fokus kod deljenja znanja leži na pojedincu koji može da objasni, uobliči i prenese znanje drugim pojedinicma, grupama i organizacijama. Efikasan razvoj sistema za deljenje znanja zahteva da svi pojedinci svoja znanja prenesu na sistem, umesto da ih zadrže za sebe ili da ih dele samo kroz lične kontakte sa drugim članovima organizacije.
Izuzetno značajan aspekt deljenja znanja leži i u njegovoj razmeni u okviru timova pošto oni postaju sve značajniji u teoriji i praksi mendažmenta, ali i zbog praktično potvrđenih prednosti koje oni pružaju u radu organizacija.
Najznačajnija razlika između deljenja znanja i transfera znanja ogleda se u tome da transfer podrazumeva fokus, jasan cilj i usmerenost, dok se znanje može deliti i na neformalne načine, u raznim smerovima i bez nekog jasno definisanog cilja. Naravno, znanje se može deliti i svesno, recimo u situacijama kada tim pokušava da razvije zajedničko znanje ili zajedničku osnovu.
Deljenje znanja
Neki ljudi iskazuju tendenciju da svoje znanje dele sa okolinom, često i samo zbog činjenice da su pričljivi i komunikativne prirode. Drugi se pridržavaju logike "znanje je moć" pokušavajući da što više stečenih znanja zadrže za sebe. Deljenje znanja se može pojaviti između pojedinaca i među pojedincima, u okviru timova i među timovima, između organizacionih jedinica i među organizacijama. Deljenje znanja među pojedincima u okviru timova predstavlja posebno važnu temu, bez obzira da li se radi o timovima koji su privremenog karaktera ili su trajnijeg karaktera. Virtuelni timovi, u kojima pojedinci primarno komuniciraju elektronskim putem, postaju sve značajnije polje interesovanja deljenja znanja.
Samo deljenje znanja se može razlikovati na osnovu toga da li se radi o deljenju eksplicitnog znanja (zapisanog ili sačuvanog u nekom obliku), neizrečenog znanja (koje se nalazi u glavama pojedinaca) ili kombinaciji ovih vrsta znanja. Pojedinci mogu imati različite preferencije prema deljenju eksplicitnog i neizrečenog znanja. Oni mogu posmatrati eksplicitno znanje, kao što su izveštaji i drugi pisani dokumenti, kao vlasništvo organizacije koja ih je platila da izrade te dokumente, dok znanje koje se nalazi u njihovim glavama mogu posmatrati kao svoje lično vlasništvo.
Svi sistemi menadžmenta znanja su u osnovi vođeni deljenjem znanja. Dve vrste znanja, skladišta i mreže, mogu se posmatrati kao personalizacija varijanti strategija deljenja znanja. Skladišta predstavljaju baze podataka čije sadržaje stvaraju pojedinci, timovi ili organizacije za potencijalnu upotrebu od strane ostalih članova. Najbolji primer ovoga su skladišta najboljih rešenja iz prakse. Mreže omogućavaju komunikaciju među članovima tima ili grupa pojedinaca koje, po pravilu, ranije nisu bile identifikovane. Informacione tehnologije omogućavaju obe vrste deljenja znanja: u prvom slučaju, omogućavajući njegovo deljenje između svih delova organizacije, ma koliko oni udeljeni bili, i u drugom slučaju, omogućavajući formiranje i razmenu iskustava među članovima organizacije, ali i među pojedincima koji pripadaju različitim organizacijama. Najbolji primer interorganizacione zajednice zasnovane na deljenju znanja predstavljaju kreatori i korisnici Linux operativnog sistema.
Problemi povezani sa deljenjem znanja
Pogledi na deljenje znanja se razlikuju u značajnoj meri među različitim organizacijama. Neke od njih, verujući da deljenje znanja sa sobom nosi i opasnost odavanja poslovnih tajni ili da ono odvlači pažnju zaposlenih sa osnovnih poslova, ne ohrabruju ovaj vid učenja. Drugi, verujući da širenje znanja kroz celu organizaciju pruža značajni potencijal za njen razvoj, podržavaju ovaj koncept. Naravno, koncept upravljanja znanjem polazi od pretpostavke da je deljenje znanja neophodno i korisno ukoliko organizacija želi da u potpunosti realizuje svoje potencijale.
Načini na koji određene organizacije mogu da motivišu deljenje znanja predstavljaju jedan od najznačajnijih problema sa kojima se susreću savremeni istraživači i menadžeri. Koncept znanja kao javnog dobra predstavlja najbolji način za rešavanje ovog problema.
Znanje kao javno dobro
Osnovni problem sistema za upravljanje znanjem se ogleda u posmatranju znanja kao javnog dobra. Javno dobro je nešto što je raspoloživo svim članovima zajednice ili organizacije, bez obzira na to da li su oni doprineli njegovom nastajanju. Osnovni problem sa javnim dobrima se ogleda u tome da su ona predmet koji se može koristiti bez naknade, što često dovodi do njihovog nedostatka koji je posledica činjenice da kreatori nisu u mogućnosti da valorizuju rad koji su uložili u njih. Pojedinci koji razmišljaju o tome da podele svoja znanja sa drugima najčešće odluku o tome donose na osnovu sopstvene percepcije troškova deljenja: vremena i/ili napora koji su neophodni da pojedinac podeli svoja znanja sa ostalim članovima grupe.
Čak i u situacijama kada je percepcija ovih ličnih troškova od strane određenog pojedinca visoka, mogu se identifikovati određeni pozitivni motivatori koji stimulišu deljenje. Ovi stimulansi se mogu ogledati kroz povećanje samopouzdanja, poboljšanje pojedinčevog razumevanja znanja kojim on raspolaže i deljenje vrednosti koje organizacija propagira među svojim članovima. Da bi pojedinac bio motivisan da podeli svoje znanje sa ostalim članovima, neophodno je da se stvore određeni preduslovi u okviru same organizacije. Pre implementacije sistema za menadžment znanja, neophodno je razviti kulturu deljenja među svim članovima organizacije. Kao najpogodnija osnova za uvođenje kulture deljenja su se pokazale različite vrste nagrada koje pojedinac može dobiti kao stimulans za uloženi trud.
Transfer znanja
Izraz transfer znanja se često koristi u generičkom obliku u cilju označavanja bilo kakve razmene znanja među pojedincima, timovima, grupama ili organizacijama, bez obzira da li je postojala namera za tim. Transfer znanja, na način na koji se formalno proučava, prikazuje svesnu jednosmernu razmenu, poput prenošenja znanja o radu novog informacionog sistema među instruktorima i budućim korisnicima ili recimo, obuke u kojoj instruktor davaoca franšize upoznaje primaoca sa načinom njenog funkcionisanja. Ovakvi transferi znanja se obavljaju između jasno definisanog izvora i primalaca, jasno su fokusirani na određene probleme i imaju jasno definisane ciljeve.
Uprkos tome što je ovaj jednosmerni, fokusirani i ciljno orijentisan pogled široko rasprostranjen među stručnjacima iz oblasti menadžmenta znanja, postoje različiti pogledi na to u kom se tačno trenutku može reći da je obavljen prenos znanja između izvora i primaoca. Neki prihvataju mišljenje da se znanje mora preneti i implementirati pre okončanja transfera, drugi smatraju da je dovoljno da primalac ima kapacitete da primeni preneto znanje da bi se smatralo da je ono zaista i preneto. Sa druge strane, postoji i mišljenje da je izvršen transfer ukoliko je primalac razumeo preneto znanje. Svako od ovih stanovišta se pokazuje kao korisno u određenim situacijama, tako da se ne može doneti jednostrano mišljenje o tome koje je on od njih najprikladnije.
Uprkos tome, postoji jasan konsenzus da se transfer znanja razlikuje od deljenje znanja, koje može biti i nefokusirana razmena među pojedincima ili grupama koje nemaju jasno definisanu nameru da poslato ili primljeno znanje primene i u praksi. Naravno, deljenje znanja može podrazumevati i učešće određene osobe u Brainstorming grupi koja ima za zadatak kreiranje novih ideja ili pospešivanje kreativnosti. Možda je najbolji način za konceptualizaciju deljenja znanja i transfera znanja njihovo posmatranje kao dva različita kraja određenog spektra. Deo na kome se nalazi transfer znanja je formalizovan, jednosmeran je i sa jasno definisanom namenom. Deo deljenja znanja je višesmeran, neformalan, nema jasno definisan cilj i ima jako malo pravila. Između ova dva ekstrema se nalazi široki spektar mogućih kombinacija koje uključuju pojedince, timove, grupe, organizacione jedinice i organizacije. Različite osobe se mogu odlučiti za korišćenje različitih tehnologija u cilju opisivanja ovih mogućih situacija, pre svega na osnovu svojih preferencija i iskustava.
Znanje koje se transferiše može biti neizrečeno, eksplicitno ili može predstavljati kombinaciju ova dva vida. Kada vrhunski zanatlija radi na razvoju sposobnosti i znanja šegrta, on njemu prenosi neizrečeno znanje. Sa druge strane, kada lekar u nekom radu iznosi svoja najnovija otkrića, distribuirajući ih pritom svojim kolegama, on prenosi ekspicitno znanje. Ukoliko konsultant prezentira načine kako najbolje koristiti određeni sistem novom korisniku, on na njega prenosi kombinaciju neizrečenog i eksplicitnog znanja. Transfer znanja je izuzetno značajan, jer bez njega, svaki pristup rešavanju problema ili sprovođenja obuke bi morao da bude iznova izmišljan svakog puta kada se iskaže potreba za tim znanjem. Uistinu, neće zvučati kao pretenciozno ako se kaže da transfer znanja predstavlja jedan od najfundamentalnijih procesa u razvoju ljudske civilizacije.
Kao što mu i samo ime kaže, transfer znanja predstavlja prenošenje znanja sa izvora na način kako bi ga primalac mogao naučiti i primeniti. Izvori i primaoci znanja mogu biti pojedinci, grupe, timovi, organizacione jedinice ili cele organizacije, u bilo kojoj kombinaciji.
Jedan od osnovnih problema transfera znanja se odnosi na lakoću njegovog prenošenja među pojedincima, grupama i organizacijama. Sistematizovano znanje se može prenositi u obliku dokumenata i uputstava. Ukoliko je sistematizovano znanje opšte poznato, njegov transfer se po pravilu obavlja fizičkim prenosom medija na kome je ono pohranjeno. Ukoliko, sa druge strane, sistematizovano znanje nije iskazano na način koji garantuje njegovo razumevanje od strane primaoca, po pravilu je neophodno organizovanje različitih oblika direktne komunikacije koja će, uz pomoć neizrečenog znanja primaoca i pošiljaoca, omogućiti njegovu bolju primenu.
Ukoliko se radi o transferu neizrečenog znanja, udaljenost između izvora i primaoca sa jedne, i njihove međusobne interakcije, sa druge strane, u značajnoj meri utiču na verovatnoću uspeha transfera znanja. Određena neizrečena znanja mogu biti verbalizovana, prevedena u eksplicitni oblik, kodirana i preneta na druge osobe. Ovo predstavlja značajan mehanizam prenosa znanja, naravno, uz primenu brojnih drugih procesa koji se mogu pokazati kao veoma korisni. Neka neizrečena znanja se ne mogu prenositi, ili će u najmanju ruku zahtevati njihovu demonstraciju od strane pošiljaoca i uvežbavanje od strane primaoca.
