Akter (učesnik) je neko ili nešto ko će (što će) biti u interakciji sa sistemom koji se razvija. Standardni stereotip za aktera je figura “stick man” sa naznačenim imenom koje se navodi ispod figure. Njegov naziv predstavlja njegovu ulogu u modelu.
Akter je neko ili nešto što učestvuje u izgradnji sistema. Postoje dva primarna tipa aktera:
Prvi tip aktera je fizička ličnost ili korisnik. Oni su najčešći učesnici i mogu se naći gotovo u svakom sistemu. Za sistem Web knjižare, akteri su ljudi koji će direktno koristiti sistem. Npr: kupci mogu pozvati prodavca putem telefonske linije da bi naručili knjigu. Prodavac će zatim iskoristiti sistem i uneti porudžbinu, tako da je i on akter.
Prilikom uočavanja aktera često postoji podela na aktere tj. radnike koji su u sklopu poslovnog procesa same organizacije i aktera koji iniciraju spolja neke poslovne procese a ne utiču direktno na njihovu organizaciju. Akter radnik u poslovnom procesu je određena uloga u organizaciji - to nisu radna mesta. Jedna osoba može da ima više uloga i jedno radno mesto.
Osnovna prednost aktera je upravo zasnovanost na ulogama, a ne na radnim mestima, gde se uloge ne menjaju vremenom za razliku od radnih mesta. Radnici se u poslovnim procesima modeluju da bi se razumele pojedine uloge u poslovnim procesima i njihova interakcija. Na taj način mogu se pecizirati odgovornosti vezane za pojedinačne uloge, uočiti zahtevane veštine za određene uloge i druge detalje.
Tipični primeri radnika poslovnog procesa za jednu knjižaru su prodavac, menadžer i vozač. Akteri koji nisu u poslovnom procesu organizacije mogu biti kupac, investitor, dobavljač, proizvođač itd... Svi ovi akteri su od interesa za aktivnosti koje se obavljaju u kompaniji ali je ne organizuju. Od velike pomoći može biti pregled vizije projekta (ako postoji), marketinga organizacije i ostalih dokumenata za odnose sa javnošću.
Primer knjižare: Pregledom marketinških materijala određene knjižare nalazimo da knjižara želi dobiti nove kupce uz zadržavanje starih. Pregledom dokumenata za odnose sa javnošću možemo saznati da postoji veliki fokus na potrebe i brige investitora. Knjižara kupuje knjige od zastupljenog dobavljača, itd.
Drugi tip aktera je neki drugi sistem. Na primer, sistem naručivanja knjiga možda zahteva komunikaciju sa nekom eksternom aplikacijom za proveru ispravnosti platnih kartica. Takva aplikacija predstavlja još jednog aktera. To je sistem koji nećemo menjati, tako da je izvan domena tekućeg projekta, ali ipak treba da komunicira sa našim novim sistemom. Prilikom kreiranja Use-Case dijagrama postoji dilema da li i do kojeg nivoa predstavljati aktere koji nisu “human” (obično se ne prikazuju detaljno).
Identifikacija učesnika utvrđuje se kao odgovor na sledeća pitanja:
Slučaj korišćenja – Use Case
Slučaj korišćenja jeste uzorak ponašanja sistema, podsistema ili klase koja se ogleda u razmeni poruka između sistema i jednog ili više spoljnjih aktera (akter ili neki drugi sistem). Obično je slučaj korišćenja specifičan način upotrebe sistema iz perspektive aktera.
Slučaj korišćenja se označava elipsom koja sadrži ime – naziv slučaja korišćenja. Ime bi trebalo da odražava sled događaja aktera i počinje glagolom.
Slučajevi upotrebe (korišćenja) poslovnih procesa predstavljaju grupu međusobno povezanih tokova poslovnih procesa u organizaciji koji su značajni za aktere poslovnih procesa. Slučajevi upotrebe poslovnih procesa govore šta organizacija radi. Primer za slučajeve upotrebe poslovnih procesa može biti prodavnica za koju su slučajevi upotrebe: ''Obnovi zalihe'', ''Formiraj cenu proizvoda'', ''Prodaj'', ''Naplati'' ili ''Isporuči proizvode''. Za e-poslovanje neki od slučajeva upotrebe su: ''Registruj novog korisnika'', ''Kreiraj/Promeni/Otkaži porudžbinu'' itd.
Nazivi slučajeva upotrebe se tipično formiraju po formatu ''<glagol> <imenica(e)>'', npr. ''Formiraj cenu proizvoda''. Ovaj standard je dobro poštovati iz nekoliko razloga:
Jedan od načina na koji možemo prikupiti slučajeve upotrebe poslovnog procesa je pregled procesa i procedura koje se javljaju u organizaciji, intervjui sa korisnicima usluga ili naše sopstveno znanje o poslovnom procesu. Slučajevi upotrebe su visok nivo funkcionalnosti koji nam sistem pruža. Drugim rečima, slučajevi upotrebe nam pokazuju i kako neko može koristiti sistem. Slučaj upotrebe predstavlja drugačiji pristup od tradicionalnih metoda.
Pogled na sistem uz pomoć slučajeva upotrebe je procesno orijentisan, a ne izvršno orijentisan. On daje pregled visokog nivoa na sistem. Taj pregled treba da dopusti klijentima da lako vide, na vrlo visokom nivou, ceo sistem. To znači da dijagram ne treba da sadrži veliki broj slučajeva upotrebe koji teraju klijente da čitaju strane i strane dokumentacije samo radi uvida šta će sistem da radi. Svaki slučaj upotrebe bi trebalo da pokaže kompletnu transakciju između korisnika i sistema koja rezultira u nečemu što je od važnosti za korisnika.
Granica sistema (System's Boundary)
Granice sistema definišu funkcionalnost sistema, a funkcionalnost je predstavljena određenim brojem slučajeva upotrebe. Ona ima ulogu da odvoji učesnike od slučajeva upotrebe postavljajući granice sistema. Predstavlja se pravougaonikom (okvirom) sa nazivom koji odgovara nazivu sistema. Učesnici se uvek prikazuju izvan granica.
Svaki slučaj upotrebe u okviru granica sistema mora uvek dostaviti odgovarajuću vrednost učesniku i ta vrednost predstavlja nešto što učesnik želi od sistema. Učesnik je eksterni entitet koji interaguje sa sistemom. Najčešće je to kako smo naveli ljudski korisnik sistema, ali može biti i drugi sistem ili neka vrsta hardverskog uređaja.
U Use Case modeliranju sistem se predstavlja kao crna kutija koja obezbeđuje slučajeve upotrebe. Kako to sistem radi, kako se slučajevi implementiraju i kako rade interno, uopšte nije bitno. U suštini, pošto se ovo modeliranje često radi u najranijim fazama projekta, inženjeri nemaju jasnu ideju kako će se ti slučajevi upotrebe uopšte i implementirati.