Najznačajnija poreska pitanja prilikom započinjanja biznisa

Cilj izlaganja u ovom poglavlju nije da se budućem menadžeru prikažu sve ili gotovo sve implikacije svih poreskih pitanja koje se odnose na jedan biznis ma u kojoj formi taj biznis bio (poreski podsticaji, oslobođenja, ubrzana amortizacija, osnovice, sve poreske stope itd.), jer to je nešto što je zapravo onda nauka koja se zove Poresko pravo. Naprotiv, cilj je da se što jednostavnije i lakše budući menadžer opredeli kroz osnovni prikaz poreskih pitanja na konkretnu formu u kojoj će da vodi budući biznis (jer poreski tretman forme u kojoj se biznis ispoljava jedan je od ključnih za odabir same forme biznisa što je upravo cilj ovog kursa) kroz opet sa druge strane prikaz dve dominantne forme preduzetnik i D.O.O. i uz napomenu da su poreska pitanja kod svih drugih privrednih društava apsolutno identična kao i kod D.O.O, tako da se ovim izlaganjem i ona praktično obuhvataju. Takođe, nije dovoljno da se sagleda samo poreski tretman osnivanja biznisa i početka biznisa jer može se desiti da se u veoma bliskoj pa i daljoj budućnosti ima namera prodaje dela biznisa, prodaja dela imovine i biznisa i uopšte promena osnovnog koncepta koji i kod najboljih prognoza i najboljih biznis planova često mora da trpi značajne promene pa i one osnovne promene od broja partnera, raspolaganja vlasništvom, raspolaganje imovinom i slično. Zadatak koji ovde ima autor nije ni malo lak jer je potrebno nekome ko je na početku i pri donošenju odluka o započinjanju biznisa i ko, veravatno, nema velika znanja u pogledu poreskih pitanja, dati kompletnu i jasnu sliku kako za sam početak biznisa tako i za dalji tok biznisa. U daljem izlaganju će biti prikazani osnovni porezi koji se odnose na sledeće:

a) otpočinjanje biznisa i godišnja dobit;
b) prodaja dela biznisa ili imovine iz biznisa, kao i pitanje kapitalne dobiti;
c) porez na imovinu preduzetnika ili D.O.O;
d) PDV;
e) poreski podsticaji;
f) porez na zarade i doprinose na obavezno socijalno osigiranje
g) (ovo pitanje će biti razmatrano u delu RADNOPRAVNA PITANJA).


A) porez na dobit za d.o.o. odnosno porez na prihode od delatnosti za preduzetnika

Poreske implikacije i obaveze u navedenoj poreskoj oblasti su veoma  slične i kod preduzetnika i kod D.O.O. i iste su regulisane Zakonom o porezu na dobit preduzeća za D.O.O, i Zakonom o porezu na dohodak građana za preduzetnika, premda u najvećem delu se u Zakon o porezu na dohodak građana za preduzetnika primenjuju i upućuje ne odredbe Zakona o porezu na dobit preduzeća čime se praktično izjednačavaju njihovi poreski statusi u ovoj poreskoj oblasti. Ono što je bitna razlika i što će u nastavku biti detaljnije opisano  jeste što jedino preduzetnici u određenim slučajevima mogu realizovati benefit tzv. paušalnog oprezivanja  odnosno mogućnost da ne vode poslovne knjige i da plaćaju porez u mesečno prethodno određenom fiksnom iznosu. 


Preduzetnik

Prihodom od samostalne delatnosti preduzetnika smatra se prihod ostvaren od privrednih delatnosti, pružanjem profesionalnih i drugih intelektualnih usluga, kao i prihod od drugih delatnosti, da pojednostavimo svaki prihod ostvaren iz biznisa preduzetnika. Oporezivi prihod na koji se plaća porez od samostalne delatnosti kod preduzetnika je oporeziva dobit, koja se utvrđuje na dva načina, zavisno od sistema knjigovodstva i načina vođenja poslovnih knjiga preduzetnika. Postoje dva načina vođenja poslovnih knjiga preduzetnika:

a) sistem prostog knjigovodstva
b) sistem dvojnog knjigovodstva.

Sistem prostog knjigovodstva podrazumeva da preduzetnik vodi samo Poslovnu knjigu prihoda i rashoda i Knjigu osnovnih sredstava i sitnog inventara, a pored ovih poslovnih knjiga, u zavisnosti od vrste delatnosti koju obavlja, sastavlja i pojedinačne pomoćne evidencije. U slučaju da preduzetnik vodi poslovne knjige po sistemu prostog knjigovodstva i plaća porez na paušalno utvrđen prihod, dužnan je da vodi samo poslovnu knjigu o ostvarenom prometu, što u velikoj meri olakšava i pojednostavljuje postupak evidentiranja i knjiženja poslovnih promena, takođe sistem prostog knjigovodstva i jeste nešto što uvek „prati" paušalno oporezivanje kao jedan od benefita biznisa preduzetnika.

Da bi se preduzetnik paušalno oporezovao i vodio poslovne knjige po sistemu prostog knjigovodstva, mora da podnese nadležnoj poreskoj upravi zahtev za paušalno oporezivanje najkasnije do 30.11. u godini koja prethodi godini za koju se podnosi ovaj zahtev. U primeru iskazano, to znači  da preduzetnik koji želi da u 2009.g. bude oporezovan po paušalnom sistemu mora najkasnije do 30.11.2008.g. da podnese prijavu za paušalno oporezivanje i da ispuni naravno navede uslove. Takođe nakon prvog podnošenja prijave na paušalno oporezivanje predzetnik nema obavezu da svake godine podnosi posebnu novu prijavu što mnogi preduzetnici rade, već samo da nadležnoj poreskoj upravi dostavi dokaz da ispunjava uslove koji i jesu osnov za paušalno oporezivanje, koji uslovi će biti navedeni dalje u tekstu. Međutim, pravo na paušalno oporezivanje ne može da ostvari preduzetnik (iz formulacije koji preduzetnik ne može da ostvari ovo pravo, možete zaključiti i koji preduzetnik može da ostvari ovo pravo jer su to svi ostali preduzetnici koji ne potpadaju pod navedene uslove):

1. koji obavlja delatnost iz oblasti: trgovine na veliko i trgovine na malo, osim održavanja i opravke motornih vozila, hotela i restorana, finansijskog posredovanja i aktivnosti u vezi s nekretninama; preduzetnik u čiju delatnost ulažu i druga lica-ovo je opravdani kriterijum s obzirom na određene vrste poslova;

2. preduzetnik čiji je ukupan promet u godini koja prethodi godini za koju se utvrđuje porez, odnosno čiji je planirani promet kada počinje obavljanje delatnosti-veći od 3.000.000 dinara-ovo je ključni uslov;

3. kao i preduzetnik koji je obveznik poreza na dodatu vrednost, odnosno koji se opredeli za plaćanje poreza na dodatu vrednost u skladu sa Zakonom kojim se uređuje porez na dodatu vrednost, o čemu će biti reči u nastavku takođe. Ovaj uslov je opravdan jer PDV sistem je komplikovan knjigovodstveni sistem koji ne može da se vodi po ovakvim jednostavnim principima kao što je prosto-paušalno knjigovodstvo.

Ukoliko se preduzetniku odobri paušalno oporezivanje, on se, prema kriterijumima koji su propisani Zakonom o porezu na dohodak građana i odgovarajućim podzakonskim aktima, razvrstava u odgovarajuću grupu zavisno od mesta u kome se radnja nalazi, broja zaposlenih, opremljenosti radnje, površine lokala, starosti obveznika i njegove radne sposobnosti, upoređujući sa visinom prihoda nekog drugog obveznika koji pod istim ili sličnim uslovima obavlja istu ili sličnu delatnost. Od navedenih kriterijuma zavisi i visina poreske obaveze po osnovu paušalno utvrđenog prihoda.

Dakle, osnovna razlika između preduzetnika koji su paušalno oporezovani i onih koji to nisu, jeste u obavezi utvrđivanja dobiti. Kod paušala izostaje ta obaveza i prihod se paušalno određuje, što u praksi znači da se porez na dobit iz biznisa ne plaća na osnovu stvarno ostvarenog prihoda (dobiti), već na osnovu projekcije nadležne poreske uprave o tome koliki se prihod ostvaruje po kriterijuma navedenim u prethodnom pasusu za datu preduzetničku delatnost, pa se, na takav iznos plaća porez na prihode. U praksi je ovo jedan prilično povoljan tretman preduzetnika, posebno što oni pored toga nemaju nikakav poseban porez na zaradu, već jednostavno plaćaju iznos koji se u praksi kreće od 2.000 do 5.000 RSD sve dok im je ukupni prihod u kalendarskoj godini ispod 3.000.000 RSD. Praktično ovo znači da bez obzira koliki su rashodi ili koliki je poslovni uspeh preduzetnika u smislu dobiti (prihodi umanjeno za rashode) sve dok je prihod 3.000.000. RSD u kalendarskoj godini na takav iznos će se platiti između 2.000 do 5.000 RSD mesečno poreza i između 5.000 i 10.000 doprinosa za obavezno socijalno osiguranje bez obaveze vođenja bilo kakvih knjigovodstvenih knjiga i angažovanja knjigovođa, kao i bez obaveze plaćanja bilo kakvog dalje poreza na dobit odnosno prihod. Svi ovi razlozi su kod malih biznisa ključni za odabir preduzetničke delatnosti. Po slobodnom mišljenju autora, upravo benefit paušalnog oporezivanja, i jeste nešto što opravdano opredeljuje veliki broj onih da odaberu preduzetničku formu.

Paušalno oporezovani preduzetnici dobijaju dva rešenja od Poreske uprave, jedno rešenje kojim se utvrđuje porez na prihode od samostalne delatnosti, i drugo rešenje u kome su iskazani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti preduzetnika kao fizičkog lica.

Na preduzetnike koji su paušalno oporezovani primenjuje se Zakon o porezu na dohodak građana, a na preduzetnike koji su u sistemu dvojnog knjigovodstva primenuje se i Zakon o porezu na dohodak građana, ali u velikoj meri i Zakon o porezu na dobit preduzeća.

Sistem dvojnog knjigovodstva podrazumeva složeniju proceduru vođenja poslovnih knjiga (dnevnik, glavnu knjigu). Osnovna razlika izmedju prostog i dvojnog knjigovodstva je u tome što se poslovna promena kod prostog knjigovodstva knjiži samo kao ulaz, izlaz, prijem, izdavanje i sl, dok kod dvojnog knjigovodstva svaka poslovna promena istovremeno obuhvata promene i na dugovnoj i na potražnoj strani.

Kod dvojnog knjigovodstva dolazi do paušalno određenog iznosa osnovice na koju se vrši oporezivanje, ali zato na sve što se utvrdi da je prihod poslovanja tj. prihod prihode od samostalne delatnosti primenjuje iznosi 10%, a visina ličnog dohotka preduzetnika (zarade koju ima pravo da podigne sa računa na osnovu razlike prihodi-rashodi) dobija se kada se od osnovice oduzme 10% poreza. Na preduzetnike koji vode poslovne knjige po sistemu dvojnog knjigovodstva, analogno se primenjuje Zakon o porezu na dobit preduzeća (kao kod oporezivanja pravnih lica) i Zakon o računovodstvu i reviziji.

Dakle, kod sistema dvojnog knjigovodstva kod preduzetnika nema velike razlike u odnosu na oporezivanje D.O.O. Oporeziv prihod-zarada se oporezuje sa 10% na ukupno ostvarenu dobit. Jedina razlika je što preduzetnik ne plaća, takozvano povlačenje prihoda-dobiti sa biznisa na sebe, kao što je to slučaj sa D.O.O. kada udelničar, ukoliko želi da povuče dobit nakon što je D.O.O. platilo porez na dobit, takođe plaća dodatni porez o čemu je detaljno opisano u sledećem poglavlju.

D.O.O. - Kod D.O.O. su poreska pitanja u smislu poreza na dobit prilično jasna. Osnovica poreza na dobit preduzeća je oporeziva dobit. Kada se dobije iznos oporezive dobiti, D.O.O. automatski plaća porez od 10% na takav iznos, dok ukoliko članovi/vlasnici D.O.O. žele da takvu dobit distribuiraju sebi, onda nastaje dodatni porez, a to je porez na dividende koji se plaća po stopi od 20% na dobit koja se raspoređuje osnivačima. S tim da se kao osnovica uzima 50% od dobiti koja se raspoređuje osnivačima, tako da matematički se plaća zapravo 10% na dobit koja se distribuira osnivačima. Navedeno pravilo važi ukoliko se dobit distribuira rezidentima Republike Srbije (ne treba mešati rezidenta sa državljaninom iako to jesu često podudarne kategorije, ali često, ne uvek), ukoliko se pak dobit distribuira nerezidentima Republike Srbije onda se na dividende koji se plaća po stopi od 20% na dobit koja se raspoređuje osnivačima. S tim da se kao osnovica uzima 100% od dobiti koja se raspoređuje osnivačima, tako da matematički se plaća zapravo 20% na dobit koja se distribuira osnivačima.


B) prodaja dela biznisa ili imovine iz biznisa, kao i pitanje kapitalne dobiti

Preduzetnik

Kod preduzetnika nije moguće raspolaganje vlasništvom odnosno biznisom već samo imovinom koju preduzetnik u sklopu biznisa ima. U tom slučaju se primenuju identične poreske stope kao i kod bilo kog drugog raspolaganja fizičkih lica takvom imovinom (npr. prenos apsolutnih prava, nepokretnosti, autorskog prava i slično) u visini od 2,5% gde je osnovica ugovorena vrednost takvog prava, a ako ugovorena vrednost ne odgovara tržišnoj vrednosti, onda 2,5% od tržišne vrednosti takvog prava koju utvrđuje nadležna poreska uprava. Ovo praktično znači da preduzetnik nikada ne može da proda biznis odnosno vlasništvo nad radnjom ili firmom koju vodi i čiji je vlasnik već samo imovinu iz tog biznisa u pravom smislu reči. To i jeste jedna mana ove forme pre svega zbog većih poreskih stopa u odnosu na D.O.O. kada se prodaje biznis o čemu će biti reči više u delu posvećenom D.O.O. za ovu poresku oblast, kao i zbog toga što prodaja (izlazak iz celog ili dela biznisa) je pravno nemoguća kod preduzetnika u smislu da se proda vlasništvo nad biznisom a ne konkretnom imovinom.

Kapitalnom dobiti smatra se prihod koji obveznik ostvari prodajom, odnosno drugim prenosom uz naknadu (u daljem tekstu: prodaja): 1) stvarnih prava na nepokretnostima; 2) trajnog prava korišćenja i prava gradnje na gradskom građevinskom zemljištu; 3) prava intelektualne svojine; 4) udela u imovini pravnih lica, akcija i ostalih hartija od vrednosti osim dužničkih hartija od vrednosti; 5) investicione jedinice otkupljene od strane otvorenog investicionog fonda, saglasno zakonu koji uređuje investicione fondove; 6) investicione jedinice dobrovoljnog penzijskog fonda. Osnovica za kapitalnu dobit je cena po kojoj je neko od prava (navedenih od u taćkama od 1 do 6) prodato, u odnosu na cenu po kojoj su stečena, i na takvu razliku se plaća porez od 20%. Ukoliko postoji gubitak nema poreske obaveze, već nastaje kapitalni gubitak koji se kasnije može priznati kod novh kapitalnih dobitaka. Kod preduzetnika koji vodi prosto knjigovodstvo pitanje kapitalne dobiti je identično kao kod fizičkih lica odnosno na način koji smo upravo naveli i koji je regulisan Zakonom o porezu na dohodak građana, dok je kod preduzetnika sa dvojnim knjigovodstvom tretman kapitalnih dobitaka i gubitaka apsolutno identičan kao i kod D.O.O. i drugih privrednih društava u skladu sa Zakonom o porezu na dobit predzeća. Ovo pitanje će biti obrađeno stoga kod D.O.O, kada se u okviru D.O.O. bude govorilo o kapitalnoj dobiti.


D.O.O.

D.O.O. i uopšte privredna društva su forma koja u potpunosti i prati koncept prodaje biznisa odnosno vlasništva nad društvom/biznisom. U slučajevima prodaje i drugih raspolaganja (npr. kompenzacija i slično)  udela u D.O.O, plaća se porez po stopi od 0,3% od ugovorene vrednosti-cene takvog udela, a ako ugovorena vrednost ne odgovara tržišnoj vrednosti, onda 0,3% od tržišne vrednosti takvog prava koju vrednosti-cene takvog udela, utvrđuje nadležna poreska uprava. U slučaju poklona udela u D.O.O. plaća se porez po stopi od 2,5% od tržišne vrednosti takvog prava koju vrednosti-cene takvog udela, utvrđuje  nadležna poreska uprava. Veoma je jasno da zbog ovog „benefita" D.O.O. i uopšte privredna društva su forma koja na pravno i poreski najlakši i najpovoljniji  način omogućuju promene vlasništva, pristup novih vlasnika i slično.

U pogledu kapitalne dobiti, kapitalna dobit kako D.O.O. tako i preduzetnika koji vodi dvojno-složeno knjigovodstvo je identična. Kapitalnom dobiti smatra se prihod koji obveznik ostvari prodajom, odnosno drugim prenosom uz naknadu (u daljem tekstu: prodaja): 1) stvarnih prava na nepokretnostima; 2) trajnog prava korišćenja i prava gradnje na gradskom građevinskom zemljištu; 3) prava intelektualne svojine; 4) udela u imovini pravnih lica, akcija i ostalih hartija od vrednosti osim dužničkih hartija od vrednosti; 5) investicione jedinice otkupljene od strane otvorenog investicionog fonda, saglasno zakonu koji uređuje investicione fondove; 6) investicione jedinice dobrovoljnog penzijskog fonda. Osnovica za kapitalnu dobit je cena po kojoj je neko od prava (navedenih od 1 do 6) prodato u odnosu na cenu po kojoj su stečena i na takvu razliku se plaća porez od 20%. Ukoliko postoji gubitak nema poreske obaveze, već nastaje kapitalni gubitak koji se kasnije može priznati kod novih kapitalnih dobitaka. Ono što je ključna razlika u odnosu na kapitalnu dobit fizičkih lica i kapitalnu dobit preduzetnika koji vode prosto- paušalno knjigovodstvo jeste što se ovde kapitalna dobit ne utvrđuje i ne plaća odmah i direktno već ona ulazi kao oporezovani prihod poslovanja što znači da lako može doći do toga da bude i neplaćena na kraju godine ili mnogo manje plaćena ukoliko društvo ima gubitak ili malu dobit. Podsetićemo ovde nema ni stope od 20% već se primenjuje stopa poreza na dobit preduzeća koja iznosi 10%.



C) Porez na imovinu

Porez na imovinu identičan je i kod fizičkih lica i kod pravnih lica, time i kod preduzetnika koji vode bilo prosto ili složeno knjigovodstvo kao i kod D.O.O. Porez na imovinu se utvrđuje na sledeća prava na nepokretnostima:
1) pravo svojine;
2) pravo plodouživanja;
3) pravo upotrebe i pravo stanovanja; 
4) pravo vremenskog korišćenja (tajm-šering); 
5) pravo zakupa stana ili stambene zgrade u skladu sa zakonom kojim je uređeno stanovanje, za period duži od jedne godine ili na neodređeno vreme; 
6) pravo korišćenja gradskog građevinskog odnosno javnog građevinskog zemljišta ili ostalog građevinskog zemljišta u državnoj svojini, površine preko 10 ari.

Nepokretnostima se smatraju: zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi, poslovne prostorije, garaže, zgrade i prostorije za odmor i rekreaciju i drugi građevinski objekti, odnosno njihovi delovi. Poreska osnovica je je tržišna vrednost nepokretnosti na dan 31. decembra godine koja prethodi godini za koju se utvrđuje i plaća porez na imovinu. Poreska stopa je progresivna i ona iznosi:


D) PDV

Pitanje PDV je identično i za preduzetnika i za D.O.O. Svaki preduzetnik i D.O.O. koji proceni da će u kalendarskih dvanaest meseci (namerno je naglašeno dvanaest kalendarskih meseci, a ne kalendarska godina jer to je bitna razlika na koju i zakon ukazuje) ostvariti prihod u visini od 4.000.000 RSD ili koji ostvari faktički prihod u visini od 4.000.000 RSD u prethodnih dvanaest kalendarskih meseci dužan je da se prijavi i postane obveznik PDV-a. Svi oni koji procenjuju da neće ostvariti predmetni prihod imaju pravo da ne budu u tzv. PDV sistemu tj. da ne budu obveznici PDV-a, dok oni koji ostvare 2.000.000 prihod u poslednjih dvanaest kalendarskih meseci mogu samostalno da optiraju da li žele ili ne žele zavisno od potreba svog biznisa da uđu u PDV sistem i oporezivanje. Ponovo skrećemo pažnju da preduzetnik koji ispunjava sve uslove za paušalno oporezivanje ali je u PDV sistemu ne može biti dalje na paušalom oporezivanju.


E) Poreski podsticaj

Naše poresko pravo predviđa niz poreskih stimulacija i poreskih kredita vezano za zapošljavanje invalidnih lica, novo zaposlenih, velikih investicija ili investicija u nerzavijene krajeve, tako da i sam zakon o porezu na dobit preduzeća navodi da radi ostvarivanja ciljeva ekonomske politike u pogledu stimulisanja privrednog rasta, razvoja malih preduzeća, koncesionih ulaganja, zapošljavanja radnika i poboljšanja ekološke situacije, obveznicima se pružaju poreski podsticaji. Poreski podsticaji u odnosu na porez na dobit preduzeća utvrđuju se samo ovim zakonom i to se odnosi na:

I Poreska oslobođenja
Oslobađa se plaćanja poreza na dobit preduzeća preduzeće za radno osposobljavanje, profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalidnih lica, srazmerno učešću tih lica u ukupnom broju zaposlenih.

II Poreski krediti 
Obvezniku koji je ostvario dobit u novoosnovanoj poslovnoj jedinici u nedovoljno razvijenim područjima umanjuje se porez na dobit preduzeća u trajanju od dve godine, srazmerno učešću tako ostvarene dobiti u ukupnoj dobiti preduzeća. Obvezniku koji izvrši ulaganja u osnovna sredstva u sopstvenoj registrovanoj delatnosti priznaje se pravo na poreski kredit u visini od 20% izvršenog ulaganja, s tim što ne može biti veći od 50% obračunatog poreza u godini u kojoj je izvršeno ulaganje, dok kod određenih vrsta delatnosti ovi podsticaji-krediti idu i do 80% od vrednosti takvih ulaganja:

1. Obvezniku koji na neodređeno vreme zaposli nove radnike, obračunati porez na dobit preduzeća umanjuje se u poreskom periodu za iznos jednak iznosu koji čini 100% bruto zarada, odnosno plata isplaćenih tim zaposlenima, uvećanih za pripadajuće javne prihode plaćene na teret poslodavca.

2. Podsticaji kod ulaganja. Poreski obveznik koji uloži u svoja osnovna sredstva, odnosno u čija osnovna sredstva drugo lice uloži više od 600 miliona dinara, koji ta sredstva koristi u registrovanoj delatnosti u Republici i u periodu ulaganja dodatno zaposli na neodređeno vreme najmanje 100 lica, oslobađa se plaćanja poreza na dobit preduzeća u periodu od deset godina srazmerno tom ulaganju. Poresko oslobođenje primenjuje se i rok od 10 godina teče po ispunjenju uslova od prve godine kada je ostvarena dobit.

3. Poreski obveznik koji, prema propisima kojima se uređuje podsticanje ulaganja u privredu Republike, obavlja delatnost na području od posebnog interesa za Republiku, oslobađa se plaćanja poreza na dobit preduzeća za period od pet godina, pod sledećim uslovima:

a. da je uložio u svoja osnovna sredstva, odnosno u čija osnovna sredstva je drugo lice uložilo iznos veći od šest miliona dinara;

b. da koristi 80% vrednosti osnovnih sredstava u registrovanoj delatnosti na području od posebnog interesa za Republiku;

c. da u periodu ulaganja obveznika dodatno zaposli na neodređeno vreme najmanje pet lica;

d. da najmanje 80% zaposlenih na neodređeno vreme ima prebivalište i boravište na području od posebnog interesa za Republiku Srbiju.

 


Najznačajnija radnopravna pitanja prilikom započinjanja biznisa

S obzirom na činjenicu da su dve najzastupljenije pravne forme biznisa pravno lice-društvo sa ograničenom odgovornošću i preduzetnik-fizičko lice, osvrnućemo se na radnopravna pitanja vezana za zapošljavanje, načine zasnivanja radnog odnosa i poreskopravna pitanja vezana za zarade i naknade koje se primaju po osnovu rada u navedenim oblicima poslovanja.


I - Preduzetnik

Preduzetnik je fizičko lice koje samostalno obavlja delatnost i nije u klasičnom radnom odnosu. Mogli bismo reći da se kod preduzetnika radi o samozapošljavanju, jer se u istom licu stiče svojstvo i poslodavca i zaposlenog, te po  automatizmu otvaranjem preduzetničke radnje, preduzetnik stupa u radni odnos (bez zaključivanja bilo kakvog ugovora, jer bi to bio ugovor sa samim sobom što pravno nije dozvoljeno ) i ima obavezu da plaća porez na prihode od samostalne delatnosti i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.  U pogledu radnih odnosa, preduzetnik može zapošljavati druga lica, bilo tako što će se zasnovati radni odnos, ili tako što će se angažovati po osnovu ugovora i rada van radnog odnosa, identično kao i D.O.O.             U slučaju zapošljavanja radnika, preduzetnik je dužan da, kao i svaki drugi poslodavac, obračuna porez i doprinose na zarade zaposlenih, te da prijavi zaposlene na obavezno socijalno osiguranje i uopšte nema nikakve razlike u radnopravnom statusu lica zaposlenih kod preduzetnika i lica zaposlenih u D.O.O.


II - Društvo sa ograničenom odgovornošću

U D.O.O. je takođe slična situacija, odnosno kako smo rekli, nema razlike u radnopravnom statusu. Napominjemo da svaki osnivač D.O.O. koji obavlja funkciju zastupanja u DOO mora biti osiguran i plaćati porez na zarade bez obzira da li je zasnovao radni odnos u tom D.O.O, dok osnivači koji ne zastupaju društvo niti obavljaju bilo koju funkciju u društvu ili su zaposleni u drugom licu ne moraju da plaćaju poreze i doprinose zato što su vlasnici-osnivači D.O.O, ali kako moraju imati lica koja vode biznis ove obaveze onda mora D.O.O. da izmiruje za ta lica.


III - Modaliteti rada

Modaliteti rada i zapošljavanja radnika, bilo da se radi o preduzetniku kao poslodavcu, ili o pravnom licu, mogu biti sledeći:

1. Zasnivanje radnog odnosa
Radni odnos može biti zasnovan na određeno vreme (maksimalno 12 meseci) i na neodređeno vreme. Ukoliko radnik nastavi da radi 5 dana po isteku vremena na koje je zasnovao radni odnos, smatraće se da je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme.

Osnovicu poreza na zarade čini ostvarena zarada i  oporezuje se po stopi od dvanaest posto (12%).


2. Rad van radnog odnosa
Poslodavac (preduzetnik ili pravno lice) može angažovati radnika za rad van radnog odnosa, tako što će sa njim zaključiti jedan od sledećih ugovora:

a) ugovor o privremenim i povremenim poslovima;
b) ugovor o delu;
c) ugovor o zastupanju ili posredovanju;
d) ugovor o dopunskom radu.

U slučaju angažovanja radnika po nekom od navedenih ugovora, na radu van radnog odnosa, takođe se plaća porez na dohodak građana na ovako ostvareni prihod, po stopi od 20%, kao i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje.

Oporezivi prihod za rad van radnog odnosa čini bruto prihod umanjen za normirane troškove u visini od 20%. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci: na prihod koji se ostvari Ugovorom o privremenim i povremenim poslovima zaključenim neposredno sa poslodavcem plaća se porez na dohodak u visini od 12%, a za lica mlađa od 26 godina koja su na školovanju u ustanovama srednjeg, višeg ili visokog obrazovanja i koja su Ugovor o privremenim i povremenim poslovima zaključila preko omladinske ili studentske zadruge, stopa poreza iznosi 20% na ostvareni prihod (ostvareni prihod čini bruto prihod umanjen za normirane troškove u visini od 20%). Prema Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, lica koja obavljaju privremene i povremene poslove preko omladinskih zadruga do navršenih 26 godina života, ako su na školovanju, plaćaju doprinose za slučaj invalidnosti i telesnog oštećenja prouzrokovanih povredom na radu ili profesionalnom bolešću.

Ukoliko poslodavac angažuje volontera po osnovu Ugovora o volontiranju, naknada koju volonter ostvari smatra se "drugim prihodom" koji se oporezuje po stopi od 20%, a osnovicu za oporezivanje čini bruto prihod umanjen za normirane troškove u visini od 20%. U skladu sa Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, u slučaju volontiranja plaćaju se doprinosi za slučaj invalidnosti i telesnog oštećenja po osnovu povrede na radu i profesionalne bolesti i doprinosi za zdravstveno osiguranje za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti.


IV - Prekršaj poslodavca

Napominjemo da poslodavac čini prekršaj za koji se kažnjava novčanom kaznom od 800.000 do 1.000.000 RSD ako sa licem koje radi nije zaključio ugovor o radu ili neki drugi ugovor u smislu Zakona o radu. U  slučaju da poslodavac ne zaključi ugovor o radu sa radnikom, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (faktički rad). Ista novčana kazna predviđena je i u slučaju da poslodavac zaposlenom ne dostavi fotokopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje prilikom zapošljavanja, kao i u slučaju da radniku ne isplati zaradu.

Novčanom kaznom od 40.000-50.000 RSD kazniće se za prekršaj naveden u prethodnom pasusu odgovorno lice u pravnom licu, a preduzetnik će se za isti prekršaj kazniti novčanom kaznom od 400.000- 500.000 RSD.


V - angažovanje direktora i naknada članova upravnog odbora kod poslodavca koji ima svojstvo pravnog lica

Direktor, kao zastupnik i organ pravnog lica, može da zasnuje radni odnos na određeno ili neodređeno vreme. Radni odnos na određeno vreme može da traje do isteka roka na koji je izabran direktor, odnosno do njegovog razrešenja. Ukoliko direktor nije zasnovao radni odnos sa poslodavcem (pravnim licem), njegova prava, obaveze i odgovornosti koje proizilaze iz funkcije koju obavlja, uređuju se tzv. menadžerskim ugovorom odnosno ugovorom o pravima i obavezama direktora. U ovom slučaju, naknada koju direktor prima  po osnovu Menadžerskog ugovora oporezuje se kao prihod od samostalne delatnosti (stopa poreza na prihode od samostalne delatnosti iznosi 10%). Ovo je koristan ugovor za lica koja nameravaju da započnu sopstveni biznis i angažuju nekoga kao direktora u tom D.O.O. (čitajte novom biznisu) jer ovde se za razliku kod ugovora o radu u svakom momentu direktor može razrešiti bez posebnih obrazloženja i procedure oko otkaza dok kod ugovora o radu to nije slučaj.

Kod pravnog lica koje ima formiran Upravni odbor, oporezuje se kao prihod naknada koju primaju članovi Upravnog odbora privrednog društva, u smislu Zakona o porezu na dohodak građana. Ova naknada oporezuje se po stopi od 20% i tretira se kao "drugi prihod", a osnovicu za oporezivanje čini bruto prihod umanjen za normirane troškove u visini od 20%.


VI - Opšti akti poslodavca

Radni odnosi uređuju se pre svega Ugovorom o radu, kao pojedinačnim pravnim aktom. Međutim, vrlo je važno koliko radnika zapošljava poslodavac, jer od tog broja zavisi i njegova obaveza da donese opšte pravne akte kojima bi na jedan sveobuhvatan način regulisao prava i obaveze po osnovu rada. Na primer, ukoliko poslodavac (bilo da se radi o preduzetniku ili o pravnom licu) zapošljava više od pet radnika (dakle, šest i više radnika), u obavezi je da donese Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta. Ovim pravilnikom se definišu radna mesta po grupama, kao i opis svakog pojedinog radnog mesta i uslovi koje radnik mora ispuniti da bi se rasporedio na određeno radno mesto.

Takođe, poslodavac koji želi da preciznije uredi radne odnose, ima mogućnost (ali ne i obavezu) da donese Pravilnik o radu, kao opšti akt koji uređuje pitanja prava i obaveze radnika i poslodavca, bez konkretizacije i osvrtanja na pojedina radna mesta. Donošenje ovog akta može izostati, ukoliko je poslodavac sva relevantna pitanja regulisao Ugovorom o radu i pozivanjem na važeće zakone iz oblasti rada.

Poslodavac koji zapošljava preko 10 radnika (dakle, 11 i više zaposlenih) ima obavezu da donese još jedan opšti akt i to iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu. Ova pitanja poslodavac koji zapošljava manje od 10 zaposlenih, može regulisati Ugovorom o radu. Kod donošenja Pravilnika o bezbednosti i zdravlju na radu, mora se ispoštovati zakonom propisana procedura koja podrazumeva angažovanje agencije ili lica koje poseduje licencu za izradu Akta o proceni rizika na radnom mestu i u radnoj okolini, na osnovu kojeg se potom donosi Pravilnik.

Dodaj komentar Sviđa mi se - (0) Ne sviđa mi se - (0)    

  • Najznačajnija poreska i radnopravna 1
  • Najznačajnija poreska i radnopravna 2
  • Najznačajnija poreska i radnopravna 3