Analiza bilansa usmerena je na tehnike koje koriste interni menadžeri kao i spoljni analitičari jednog preduzeća. Glavni izvor informacija je godišnji izveštaj. Pored finansijskog izveštaja o dobiti, bilansu stanja i novčanih tokova, godišnji izveštaji obično sadrže sledeće:

  1. napomene uz finansijske izveštaje
  2. rekapitulaciju korišćenih računovodstvenih metoda
  3. ocenu menadžmenta i analizu finansijkih rezultata
  4. izveštaj revizora
  5. uporedne finansijske podatke za nekoliko godina

 

U nastavku možete videti Izvod iz godišnjeg izveštaja preduzeća XY

Izvod iz godišnjeg računa za 2005. godinu
AD "XY" - Beograd

 

Mnoge menadžerske odluke tiču se toga da li iznosi prodaje, prihoda, troškova rastu ili opadaju tokom vremena.

Vertikalna analiza bilansa otkriva odnos svake stavke bilansa prema specifičnoj bazi koja predstavlja 100%. Svaka stavka bilansa se tada izražava procentualno u odnosu na tu bazu. Primera radi, ukoliko se izveštaj o dobiti podvrgne toj analizi, neto prihod od prodaje, obično predstavlja tu bazu. Pomenućemo sledeće analize finansijkih izveštaja, pri čemu ćemo se ovom prilikom detaljno baviti samo Racio analizom:

  1. racio analiza
  2. analiza neto obrtnog kapitala
  3. analiza gotovinskih tokova
  4. analiza odnosa između troškova, obima i profita

 

1. Racio analiza

Racio analiza predstavlja analizu finansijkih izveštaja pomoću koeficijenata utvđenih na bazi odnosa pojedinih bilansnih pozicija, od značaja za ocenu finansijskog statusa, rentabilnosti i upravljanja preduzećem. Broj mogućih racija je veliki, ali se u praksi najčešće koriste sledeći:

  1. Racio likvidnosti
    1. opšti racio likvidnosti
    2. rigorozni racio likvidnosti
    3. neto obrtna sredstva
  2. Racio finansijske strukture
    1. racio strukture izvora finansiranja
    2. racio strukture zaduženosti
    3. koeficijent pokrića rashoda na ime kamate
  3. Racio poslovne aktivnosti
    1. koeficijent obrta kupca
    2. koeficijent obrta zaliha
    3. koeficijent obrta dobavljača
    4. koeficijent obrta neto obrtnih sredstava
    5. koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava
    6. koeficijent obrta fiksnih sredstava
    7. koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava
  4. Racio rentabilnosti/profitabilnosti
    1. stopa poslovnog dobitka
    2. stopa neto dobitka
    3. stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva
    4. stopa prinosa na sopstvena sredstva
  5. Racio tržišne vradnosti akcije
    1. neto dobit po akciji
    2. odnos tržišne cene po akciji i neto dobiti po akciji (P/E racio)
    3. racio plaćanja dividende
    4. dividendna stopa
    5. knjigovodstvena vrednost po akciji

 

Osnovne prednosti primene racio analize u analizi finansijskih izveštaja:

  • Najpraktičniju metodu za analizu finansijskih izveštaja.
  • Predstavlja mogućnost kombinovanja uporedne analize bilansnih pozicija sa analizom stopa rasta bilansnih pozicija u odgovarajućem periodu.
  • Metod koji se najviše koristi u praksi.

 

Osnovni nedostaci primene racio analize u analizi finansijskih izveštaja:

  • Ne može se uvrstiti efekat inflacije i dezinflacije u analizu.
  • Teško je generalizovati da li je neki racio „loš“ ili „dobar“ s obzirom da to zavisi i od vrste firme i od oblasti poslovanja u kojoj firma posluje.

 

2. Analiza Neto obrtnog kapitala

Neto obrtni kapital – deo sopstvenog i dugoročno vezanog pozajmljenog kapitala upotrebljen za finansiranje obrtne imovine

Neto obrtna imovina – deo obrtne imovine koji je finansiran iz sopstvenog i dugoročno pozamljenog kapitala.

Između neto obrtnog kapitala (NOK) i neto obrtne imovine (NOI) obavezna je kvantitativna jednakost: NOK=NOI

Načelno postoje 3 situacije:

  1. Pokazatelj > 1 Neto obrtni kapital finansira pored zaliha i potraživanja.
  2. Pokazatelj = 1 Celokupne zalihe su finansirane neto obrtnim kapitalom.
  3. Pokazatelj < 1 Deo zaliha je pokriven dugoročnim kapitalom, a ostatak kratkoročnim kapitalom.

 

3. Analiza gotovinskih tokova

Izveštaj o gotovinskim tokovima je finansijski izveštaj koji pokazuje odakle gotovina dolazi (gotovinski prilivi) i gde odlazi (gotovinski odlivi) za određeni računovodstveni period kao i to, kakva je bila promena bilansa gotovine u toku perioda. Predstavlja osnovni izvor informacija koji se upotrebljavaju za donošenje operativnih odluka u vezi sa upravljanjem gotovinskim tokom, za kontrolu finansijske solventnosti preduzeća kao i za interpretaciju razlika između finansijkih promena u iznosima gotovine. Razlikujemo tri grupe aktivnosti preduzeća:

  1. Poslovne (operativne aktivnosti) aktivnosti predstavljaju osnovni izvor profita preduzeća, a samim tim treba da budu i osnovni izvor gotovine.
  2. Aktivnosti investiranja – Profitabilno preduzeće teži da proširi kapacitete ili osavremeni postojeće proizvodne kapacitete, što u kratkoročnoj perspektivi nužno dovodi do odliva gotovine.
  3. Aktivnosti finansiranja – Rezultat finansijskih aktivnosti treba da poveća gotovinska sredstva u preduzeće, što se može iskoristiti u poslovanju i ulaganjima preduzeća.

 

Informacije sadržane u izveštaju o Gotovinskim tokovima mogu da pomognu investitorima, poveriocima i drugim korisnicima u proceni aspekta finansijskog položaja preduzeća i to:

  • Sposobnost preduzeća  da kreira buduće tokove gotovine.
  • Sposobnost preduzeća da isplaćuje dividende i ispunjava svoje obaveze.
  • Razloge za nastalu razliku između neto dobiti i neto gotovine ostvarene po osnovu poslovnih aktivnosti.
  • Aktivnosti investiranja i finansiranja za određeni obračunski period.

 

Upravljanje gotovinom – novcem predstavlja proces planiranja, kontrole i računovodstvenog praćenja novčanih transakcija i novčanih stanja radi sprečavanja gubitka novca i održavanja adekvatnog nivoa novca.

Novčani ekvivalenti predstavljaju kratkoročna ulaganja koja su toliko likvidna da se smatraju ekvivalentom novca kao npr: blagajnički zapisi, komercijalni papiri, sertitifakti o depozitu. Drugim rečima, novčani ekvivalenti predstavljaju kratkoročne, visoko likvidne investicije koje su:

  1. odmah konvertibilne u novac
  2. blizu roka dospeća tako da je njihova tržišna vrednost relativno neosetljiva na promene kamatnih stopa.

 

4. Analiza odnosa između troškova, obima i profita – CVP analiza

CVP analiza kao analitički instrument, poznata pod nazivom “tačka pokrića”, predstavlja primenu marginalnog definisanja cena i analizira reagovanje troškova i profita na promene u obimu poslovne aktivnosti. Pored toga, analiza je bitna za planiranje budućeg poslovanja preduzeća, odnosno pomaže menadžerima da predvide ishode različitih strategija za poslovni dobitak preduzeća. Važnije pretpostavke na kojima je zasnovana CVP analiza jesu sledeće:

  • Prodajna cena po jedinici je nepromenjiva.
  • Broj proizvedenih jedinica je jednak broju prodatih jedinica.
  • Svi troškovi moraju biti podeljeni na fiksne i varijabilne.
  • Tehnologija, proizvodni postupci i efikasnost ostaju nepromenjeni.

 

Najčešće se koristi za sledeće slučajeve poslovnog odlučivanja:

  • politiku određivanja cena
  • izbor proizvodnog asortimana
  • specijalne porudžbine

 

Koncept doprinosa daje mogućnost jednostavnog obračunavanja jediničnog obima prodaje neophodnog preduzeću za pokriće troškova. Posebno je značajan za preduzeća koja odlučuju o uvođenju novih linija proizvoda ili izgradnje novih pogona za proizvodnju.

Tačka pokrića predstavlja obim aktivnosti kod koje je poslovni dobitak jednak nuli, odnosno prihod je jednak zbiru varijabilnih i fiksnih troškova. Svrha analize tačke pokrića jeste da se istakne tačka iz koje se poslovanje kreće iz zone gubitka u zonu dobitka.

Dodaj komentar Sviđa mi se - (2) Ne sviđa mi se - (0)    

  • Analiza i interpretacija finansijskih izveštaja 1
  • Analiza i interpretacija finansijskih izveštaja 2
  • Analiza i interpretacija finansijskih izveštaja 3